Прошло је тачно пола миленијума откако је, 28. августа 1521. године, османска војска, предвођена султаном Сулејманом Величанственим, освојила Београд. Ово освајање представља један од најважнијих догађаја у историји нашег града. Оно је умногоме одредило његову судбину у наредна три века и оставило последице које се и данас осећају. Тек век и по касније – 1688. године Београд је накратко поново дошао у руке хришћана, када га је у време Бечког рата освојио Максимилијан Баварски. Срби су га први пут ослободили 1806. године, у време Првог српског устанка, а турска војска и становништво коначно су Београд напустили 1867, у време кнеза Михаила Обреновића. Тек после тога он је почео добијати европски, а губити оријентални карактер који му је био судбински предодређен од Сулејмановог освајања. Како је до њега дошло?
Београд је одувек био капија између Истока и Запада, јужне и средње Европе. Знајући за такав његов положај, Турци су га у 15. веку два пута опседали, и то 1440. и 1456. године, у време султана Мехмеда Другог Освајача, али оба пута неуспешно. Мада се Београд тада налазио у саставу Угарске, већину његових становника чинили су Срби, чије је храбро држање допринело да град остане неосвојен. Али, почетком 16. века прилике су се промениле…
Септембра 1520. године нови владар Османског царства постао је султан Сулејман, касније прозван Величанствени. Он је, већ на почетку владавине, освајање Београда поставио за један од главних циљева. Прилике у Угарској ишле су му у прилог. Наиме, угарска држава била је у расулу, а недовољно способни краљ Лајош имао је много противника, међу којима је највећи био ердељски војвода Јован Запоља. У таквим околностима јужне границе се нису могле успешно бранити, па се у Београду налазило свега петсто до хиљаду угарских војника, којима су примања каснила више од две године…
Знајући за то и проценивши да је наступио прави тренутак за напад, млади султан је у пролеће 1521. године покренуо велику експедицију која је према неким изворима обухватала готово сто хиљада људи, од којих су бар половина били војници. Султан Сулејман се ставио на чело војске и повео своје најспособније војсковође – Пири Мехмед-пашу, Мустафа-пашу, Бали-бега… Османска пешадија је већ крајем јуна 1521. године прошла Ниш, а морнарица се преко Црног мора Дунавом упутила према Београду.
За разлику од ранијих покушаја, Турци су одлучили да Београд нападну са Саве јер су проценили да су градски бедеми ту најслабији. Зато су 10. јула освојили Шабац и ту направили понтонски мост, којим су прешли у Срем и упутили се према Земуну. „Турци прелажаху Саву као по суху, то јест по мосту на ону страну Срема, а други лађама преливаше, тако да није било могуће на тим силним рекама задржати их. И опколише одасвуд славни Београд и друге градове и летијаху као крилате змије палећи их”, каже један српски извор из тог времена.
Београдом су, према угарским законима тога времена, управљала двојица банова – Фрањо Хедервари и Валентин Терек. Обојица су у време напада били одсутни, први због болести, а други јер је био малолетан. Зато је градом командовао њихов заменик Михаило Мор, за кога извори кажу да није имао велике способности. Шајкаши, српски ратници на Дунаву које је предводио Петар Овчаревић, били су стално омаловажавани од стране краља и нису добијали никакве приходе, што је утицало на њихов морал: „Ђурђу попе, што то нама срамоту чине, но ако Угрима не требује Београд, требује цару”, пожалили су се једном приликом савременику Ђурђу Сремцу. Краљ Лајош, који се у време опсаде Београда још налазио у околини Будима, где је прикупљао војску, добио је помоћ од Бавараца, Чеха и Пољака, али је она прекасно стигла… У таквим околностима одбрану Београда чинило је највише хиљаду војника, помогнутих становништвом града.
Крајем јула Турци су освојили Земун и са три стране опколили Београд. Свеопшти напад у којем су коришћени и топови, запаљиве смесе, као и све познато наоружање, почео је првог августа. У наредна два дана вођене су жестоке борбе, али је великом храброшћу становника и угарске посаде први напад био одбијен. Главни напад ишао је са сремске (савске) стране, где су бедеми били једноструки, а део османске војске био је и на Ратном острву.
Нови, велики напад уследио је 8. августа, после којег су Турци освојили Доњи град (простор око Небојшине куле), у којем је и живела већина становника. Приликом тог напада турски заповедник Ахмед-паша, да би их охрабрио, рекао је својим војницима да је тог дана Видовдан, што је још један од доказа да су већину бранитеља чинили Срби. После освајања Доњег града Турци су изградили понтонски мост преко Саве, а темеље Горњег града поткопавали су копајући лагуме. Видевши да ситуација постаје безнадежна, да не стиже обећана помоћ и да им понестаје хране и оружја, угарска посада је 25. августа почела преговоре о предаји. На основу њих, Протокол о предаји, којим је преживелим угарским војницима омогућено да напусте град, потписан је 28. августа 1521, а следећег дана у град су ушли јаничари… Султан Сулејман ушао је у Београд 30. августа.
Српско становништво није било те среће. Они су били депортовани из града и пресељени у Истанбул и околину. Тадашњи извори бележе да су Срби из Београда понели своје светиње – мошти Свете Петке и царице Теофане, као и чудотворну икону Богородице. У Београду се до турског освајања налазило и седиште митрополије, али су Османлије све градске цркве убрзо претворили у џамије. Срби који су се преселили у Истанбул, према неким изворима, бринули су се о водоснабдевању града, јер је у Београду још тада постојао добро уређени водовод. У спомен на њих у Истанбулу је вековима постојала Белиград махала и Белиград капија, а у његовој околини и Београдска шума. У селу Барјачићи, у околини Истанбула, до Првог светског рата становништво је говорило српским језиком.
Јован Гајић
Политика
