Ужурбаност времена у којем живимо не дозвољава нам да искусимо оно што нам свет који нас окружује пружа. Понуде је много, али је мало тога заиста доступно. Као да је све око нас илузија и привиђење, некада лепо некада страшно. Да ли је могуће искорачити у стварност, питамо се листајући списе једног од највећих живих песника – Матије Бeћковића.
„Све је причина присен и фикција
А једина је стварност Поезија
Да, свагда ми драги несмртниче
Небесима осијан песниче,
написао је Матија Бећковић у збирци Праху оца поезије, посвећеној Његошу. Бог је поезија, све је проистекло из ње, она је врховни животодавни принцип – тврди овај песник који пева о песнику који је певао о Богу као песнику.
Овај свет је пука фантазија
А не нека стварност Европа Азија.
Потражио је Матија Његоша кроз оно што време не нагриза, кроз записану мисао и свој поетски стил прилагодио разиграности деветнаестовековног стиха и риме. Са Његошем је ушао у игру стиха који сеже као вихор навише, уздижући се изнад кршевитих литица црногорских планина, али и негостољубивог живота уопште. Овај скучен живот наше песнике лансира вертикално где се они поигравају небеском светлошћу која им даје снагу да прихвате овоземаљске ус путне станице. На овом плавом простору који нуди слободу
они налазе своју разиграну аскезу, богатство духа, њихова борба за осмишљавањем живота постаје поетична, објашњива само у песми. Тамо доживљавају литургију, јединство света:
Сви су песници у сваком песнику
И сви језици у сваком језику
И свака реч је оличење звука
И дамар неба и божја азбука,
наставља Бећковић да развија ово преплитање суштина. Гласови света свакодневице губе се у поетици смисла постојања.оног који се окреће одрицању, посту и боготражењу. Немилице стешњен у овом свету, прима „уставу језика“ и постаје песник „спасотворац“. Кроз целу збирку Праху оца поезије Матија види Његоша као свештеника који служи путем светих речи у цркви Поезије, док његова свештеничка палица влада над свим оним што постаје јасно једино кроз лирику.
Не чуди што је Матија као песник језгровитог стила пронашао духовну повезаност са Његошевим, да се изразимо речима које су блиске обојици, „суштаственим“ стилом. Обојица су плодни ковачи речи, најпре Његош у оквирима језика који још увек није био прикован стриктним правилима, а затим Матија који чак и када не говори о Његошу има потребу да из себе одапне прегршт кованица које се ковитлају и остају тако да звуче својим одзвоном.
С обзиром да је људски живот „сновиђење страшно“ (Његош, Луча микрокозма), имамо потребу да сном изађемо из сна, да се имагинацијом боримо против опсене. Док је опсена стање илузија и привида, песма је враћање самом себи, коренима, сећање на врата раја и на некадашњи прави живот.
У уводу у Матијину збирку Праху оца поезије Милован Данојлић пише: „(…) а избављење из страшног сна, из целоживотне море, омогућују излети у слободу познату једино речима, у просторе где се сироти разум осећа немоћан и непозван, тамо где је једина стварност Поезија. Доживљај света као привиђења Бранислав Петронијевић је, у предговору Луче из 1923, разумео као израз интелектуалног песимизма. По мерилима материјалистичке философије, ово је тежак грех. Сумња у објективно постојање стварности у поезији има један сасвим отимистички призвук.
Из књиге Поетика хришћанства у песништву савремених српских песника
Аутор: Олга Михајловић-Благојевић
