Влада Канић је отишао у Скандинавију на два месеца због „тезге” у хотелу, а остао 40 година. Срце му је у Земуну, а душа, због деце и унучади, у норвешком граду Ставангеру
Песник, певач, шансоњер, боем, стари Земунац. Влада Канић, музичар и кантаутор, 1968. године отишао је у Норвешку на два месеца да „одради тезгу” у једном хотелу, а остао више од четири деценије. Последњих година је више у Земуну него у овој скандинавској земљи у којој је, као жал за завичајем, настала његова култна песма, нека врста химне „Има један кућерак у Срему”. То, како је једне магловите суботе, у далеком Ставангеру, створена ова радо слушана песма, посебна је прича.
– Норвешка има високе планине и велике плате, али нема Срем – каже, загледан у Дунав, док разговарамо у једној старој земунској кафани. – Тамо су ми две ћерке, син и унучад. Жена Ева умрла је у 47. години. Ономад сам прославио 80. рођендан, пун енергије и жеље да стварам нове песме и пишем нове стихове, да се не одвајам од своје гитаре. Дођем, тако, у кафану и кад музичари крену да певају „Кућерак”, ја им кажем да је то моја песма, да сам написао и текст и музику. Гледају ме, неће да ме увреде, па ће на крају: „Господине, то је народна песма, годинама је певамо”. Шта ћу, извадим хиљадарку и дам им као бакшиш, они захваљују и кажу: „Е, сад је стварно твоја песма!”
На далеком северу
Мноштво је оваквих догодовштина у животу овог боема, истовремено и успешног грађевинског инжењера који је широм Норвешке градио мостове, зграде, нафтне платформе. Био је кључни човек у овом послу, али је, истовремено, писао стихове и компоновао песме. Најмање 50 песама су његово дело, од којих је седам снимио за норвешко тржиште. Заволео је ову земљу, у њој је провео најуспешније године, па ипак је остала туга за Југославијом, земљом које одавно нема. Тамо, на далеком северу, патио је за завичајем. Понекад би, за време белих ноћи, из своје куће на обали мора замишљао да је то Дунав, да му је велика река надохват руке, као кад се шета Земунским кејом.
Причу враћамо на норвешке дане и године, тамо где је градио, а ипак му је „Кућерак” највећа и најлепша грађевина.
– Баш тако – потврђује без размишљања. – Стихове сам, те вечери, написао у даху. Позвао сам децу да ми певају рефрен, придружила се и супруга која је одлично говорила српски. Песму сам, заправо, посветио оцу Милану, познатом земунском кројачу који је на Бежанији имао виноград. У њему се окупљало весело друштво, ту се певало и плакало. Отац би такве одмах опомињао: „Немој ту да плачеш, да нам квариш друштво. Иди у салон за плакање”, што је значило да треба отићи у кућерак, начињен од блата, у којем је било шест седишта из неког старог аутобуса, увек згодан да се у њега склониш. Тога више нема, као што нема ни моје младости.
За себе каже да је рођен у породичној кући, у земунској Господској улици, а не у породилишту. Отац и мајка Мира били су одлични певачи и свирали су гитару, па зато верује да је љубав према певању и музици од њих наследио. Поносан је на потомство. Син Марко је позоришни и филмски глумац, Елизабета је бабица, а Ева менаџер. Рано су остали без мајке, па их је Влада извео на пут. Сад су своји људи, са својим наследницима.
Чедност шансоне
За популарност свог „Кућерка” каже да је заслужан народ, публика, сви који га редовно слушају, наручују у кафанама. Као кантаутор, поред шансона, написао је и око 40 тамбурашких песама.
А како је све кренуло с песмом и музиком? На суботичком Омладинском фестивалу седамдесете године певао је своје песме. И данас то исто чини. Певао је и на Београдском пролећу 1967. године, да би се годину дана касније обрео у Скандинавији. Писао је текстове и мелодије за групу „Елипсе”, Звонка Богдана, Кемала Монтена, Мериму Његомир, као и за „Апсолутно романтично”.
Корона му је успорила путовања на север. Држи до себе и својих манира. Избегава полемике о политичким приликама у земљи, јер су га у својој другој отаџбини другачије (на)учили. Тамо је, на првој страни дневних новина, ударна вест отварање најмодернијег вртића, а никако политичка гибања.
– Није важно колико година у животу имате, већ колико имате живота у годинама – једна је од његових порука.
За њега кажу „да кад запева, кафана лети у небо, а сунце се спушта у Срем и с њим чаврља у винограду”. У Норвешкој је у почетку певао енглеске шлагере. После је перфектно научио језик ове земље за коју тврди „да није хладна, како се обично мисли, већ је уређена и погодна за живот”.
– Тамо где сам годинама живео и где и сада повремено одлазим, нема, рецимо, снега – као да је у улози туристичког водича. – Присутан је утицај Атлантске и Голфске струје, а место се развило у морску луку, у дну омањег залива, дела Северног мора.
„ПЕВАЦ” И НА НОРВЕШКОМ
Пре две деценије превео је и отпевао на норвешком језику песму Ђорђа Балашевића „Имао сам страшног петла”. Идеја да „преведе” Ђолета потекла је од неколико његових пријатеља.
– Дозволу да објавим песму добио сам од Балашевића, уз препоруку редитеља Моме Мартиновића – присећа се наш саговорник. – Требало је наћи складне речи и појаснити како је петао скакао на гуске и на патке и да су све то биле само нијансе. Успео сам у превођењу, тако да је песма и данас популарна у овој земљи.
Политика
