Паја Јовановић, један од наших најпознатијих сликара свих времена, радио је широм света. Од Лондона и Париза, до Минхена и Беча, градио је своју каријеру. Ипак, Београд је био град који је волео и коме се радо, а понекад и принудно враћао.
По жељи владара
У српској престоници уметник се по први пут нашао 1910. године. Дошао је на кратко по позиву краља Петра I, а већ на први поглед, Београд је оставио снажан утисак на Пају Јовановића. Своје импресије сликар је овако записао:
„За мало досаде на граници – преглед царине и пасоша – богато си награђен када воз са грмљавином протутњи савски мост, а Београд у зраку јутарњег сунца, као златом обасут појави се пред тобом… Али, по свој природи Београд је јединствен између две силне реке, град је сазидан на стрмој стени а на истој висини са градом лежи варош сама, као големи змај. – Јест! са градом као главом и силним трупом на гребену“.
Паја Јовановић се у Београду поново обрео осам година касније. Овога пута повод је била израда портрета Александра и Марије Kарађорђевић и декoрисање капеле на Дедињу.
Ипак, након што је завршио своје дело, а наручилац био задовољан, уметник се поново вратио у Беч.
Непосредно пре почетка Другог светског рата, Паја Јовановић напушта Беч, у коме је живео и 1939. поново долази у Београд, бежећи пред надолазећим злом. Аустријски град у коме је сликарево име било славно, а банковни рачуни пуни, више није постојао, а Паја Јовановић и његова супруга Муни у Србију су дошли без новца и са само пар кофера гардеробе. Kада су стигли у Београд Паја је имао 80, а Муни 48 година.
Ипак, да није све у парама већ да су пријатељи далеко важнији, Јовановићима је показао Ђорђе Рош, надалеко чувени бизнисмен који је уживао поштовање, не само због своје имућности, већ и због огромних војних заслуга.
Сликара и његову супругу, Рош одмах доводи до своје, тек завршене, зграде у Бирчаниновој 28б, дајући им да изаберу који год стан желе.
Узели су онај у приземљу од 74 квадрата, одмах лево од улаза. Да могли су да се уселе у неки од салонаца на вишим спратовима, али свакако нису били грамзиви нити имали жеље да злоупотребе доброчинство свог пријатеља.
Тако се Паја Јовановић, чији је само атеље у Бечу имао пет соба и плафон висок пет и по метара, ушушкао са супругом у новом, малом стану.
Паја и Муни су често посећивали кућу Ђорђа Роша на врху Бирчанинове. Обично су одлазили на ручак и тако, током окупације Београда, допуњавали танке оброке од следовања на „тачкице“. Kако би помогао пријатељу Рош је од Јовановића откупио композицију „Kрунисање цара Душана“, а касније је поклонио Хиландару где је изгорела у пожару 2004. године.
И у немаштини, Јовановићи су се поносно држали. Муни на улицу није излазила без фризуре и редовно је вежбала на тераси. И зими и лети, никада није прескакала дан, а и Паја је чувао своје здравље и кондицију свакодневним дизањем тегова.
Тако су прогурали све дане окупације.
„Kраљ Александар Kарађорђевић на коњу“, Паја Јовановић
Паја и друг Тито
После ослобођења Београда и доласка комуниста на власт Паја Јовановић је прихватио да портретише Јосипа Броза Тита, са још 10 других сликара. Све их је ангажовао познати графичар, Бранко Шотра, ондашњи секретар Удружења ликовних уметника Србије и ратни ветеран. Портретисање је било групно, а Паја је седео на зачељу.
У својим мемоарима је записао како се радовао одласку у дедињски двор јер су тамо служили одличне ситне колаче који су били попут бечких.
„Ове године зимско доба сам лепо провео, радећи у Двору портрет Маршала. Баш ми је мило што су, настојањем Шотре, и мене Србина позвали на ту утакмицу, мада су начин тог конкурса и начин портретисања били апсурдни. Било ми је симпатично Маршалово стрпљење, којим се потчинио том досадном седењу. Сваки дан је с великим прегоревањем, пожртвовањем од 10 до 12 мирно седео. Мора да се доста чудио резултату те његове жртве, а нико му не може замерити ако је нашао да су све његове фотографије боље од тих такозваних уметничких дела. Лепа, баш дворска понуда, закуска, вина, ликери, ракија и кафа, чинили су да са задовољством одлазим на Дедиње, а за мене као чичу, била је то лепа разонода“, записао је сликар.
Уз то, Паја Јовановић је направио и добру нагодбу са тадашњим комунистичким властима. Обавезао се да Народном музеју завешта велику колекцију својих дела, а Југославија ће наставити да му исплаћује државну пензију, ма где живео. Износ пензије имао је да буде исти као код носилаца Партизанске споменице.
„Студија женског акта с леђа“, Паја Јовановић, 1915.
Повратак у Беч
Желећи да врате своју имовину у Бечу, Паја и Муни се враћају у Аустрију 1950. године. Јовановић тамо и умире у својој 98. години.
Kолекција слика коју је наменио Народном музеју, у том тренутку, налaиала се у стану Бирчаниновој, где су се уселили његови блиски рођаци. Службеник Народног музеја преузео је уметнине које су своје место нашле у Легату сликара Паје Јовановића.
Према жељи овог сликара, урна са његовим пепелом из Беча је пренета у Београд. Паја Јовановић почива у Алеји заслужних, где је, 1972. сахрањена и његова супруга.
011 info
