(…) Тада (свети кнез Лазар) посла по благородне своје, велможе и војводе, и војнике, велике и мале. Призвавши их к себи, рече им о овом безбројном иноплеменом наиласку. Пошто наста тајац, тихом и умилном речју свима заједно да чују рече:
„Ви, о друзи и браћо, велможе и благородни,
војници, војводе, велики, а и мали,
сами сте сведоци и очевици
колика нам добра Бог у животу овом дарова,
и ничега красног и слатког у свету овом,
славе и богатства и свега што је људима потребно,
не лиши нас, него још већма умножи,
те ако нам шта невољно и преболно буде,
да не будемо Богу неблаготворни и неблагодарни за ово,
него ако мач, ако ране, ако и мноштво смрти догоди се нама,
слатко за Христа и побожност отачаства нашег да поднесемо.
Боља нам је смрт у подвигу,
него ли живот са стидом,
боље нам је у боју мачем окончање поднети,
него ли плећа непријатељима нашим показати.
Много поживесмо у свету,
постарајмо се онда да ускоро
подвиг страдалнички поднесемо.
Да бисмо поживели вечно на небесима,
назовимо се војницима Христовим,
као страдалници за побожност,
еда бисмо се уписали у књиге животне.
Не поштедимо тела наша у борењу,
да од подвигоположника светле венце примимо.
Боли рађају славу,
а трудови посредују ка смирају.
Изговоривши својима и друго, наоружа их тако речима, припреми многе страдаоце на подвиг. А славни и мужаствени и благородни, које даде и подиже Српска земља као прекрасне младице и изабране кедрове ливанске, овако слатком и премилом свом господару одговараху:
„Ми, господару наш,
откако заједничком природом
од оца и мајке рођени бејасмо,
Бога и тебе познасмо.
Бог нас подиже, а ти васпита,
као чеда отхрани и као на синове смилова се,
и као браћу заволе и као другове успоштова.
Славе и богатства и свих красота света,
која благостање чине,
заједничари и доступници бејасмо,
као и весеља и радости заједно са војниковањем,
па и наслада храном и богатим трпезама.
А љубав и част, све обилно од тебе примисмо
да силно за тебе и за побожност и за отачаство умремо.
Не поштедимо себе,
знајући да имамо после овога отићи
и са прахом помешати се.
Умримо да свагда живи будемо,
принесимо Богу себе, живу жртву,
не као пре краткотрајним
и варљивим гошћењем за насладу нашу,
него у подвигу крви своје.
Не поштедимо живот наш
да живописан узор после овога другима будемо,
не бојмо се страха који нас снађе,
нити устремљења нечастивих противника,
насрнулих на нас.
Ако, дакле, на страх и на губитак будемо мислили,
нећемо се удостојити добра,
ако бисмо на неко таште прегрешење помишљали,
ништа се од часних подвига остварило не би.
Ми са Измаиљћанима борити се имамо,
ако и мач главу и копље ребра и смрт живот,
ми са непријатељима борити се имамо.
Ми, о садрузи и савојини,
преузмимо прекор негдашњих војника који су крај Христа
да бисмо се Христом прославили.
Ми смо једна природа људска,
склона страстима,
и један гроб да нам буде,
и једно поље тела наша са костима да прими,
еда би нас едемска светла насеља примила.”
Овако се један пред другим истицаху и предусретаху као благо пред грабљивцима. И тако се сви заједно причестише светим и божаственим пречистим тајнама.
„Боже”, говораху», „у руке твоје душе наше предајемо!”
Тако се удостоји побожни и добромислени кнез Лазар пречасних и божаствених светих тајни. И озарив се Духом Светим и сав ван света и себе бив, разнежи се душом. По Јеремији, плачући усплака у ноћи и сузе његове на чељусти његове. И он, огорчивши се у себи, паде на лице своје и једнак са земљом постаде, јер је земља и помишљаше на свој поновни повратак у земљу. Стењањем из дубине срца и скрушеном душом, са топлим покајањем и са горким сузама плачући и ридајући, овако се Богу мољаше:
„Владико Исусе Христе,
превечни царе и незлобиви Господе,
прими мене који падам на колена
и који много сагреших!
Теби једином сагреших
и лукавство пред тобом учиних.
Прослави на мени грешном милост своју
и покажи доброте своје силу.
Твоје саздање сам ја
и теби сам привржен од утробе матере моје.
И ти си помоћник мој крепки.
Не уђи у суд са слугом својим.
Знам да ћеш јавно представити грехе моје пред собом
и разабирати се речју са мном
шта је то тако са мном.
Господе, сагреших пред небом и пред тобом,
и нисам достојан погледати на висину славе твоје.
Разгневих те и раздражих и сагреших веома,
више од броја безбројних звезда и песка морског,
али у твоје безмерно милосрђе уздам се
и на мноштво твога милосрђа погледам.
И молим твоје и најмање милосрђе,
прими моје грешно покајање
и опрости ми све што ти сагреших.
Клањам се као некада Манасија,
који ти много сагреши,
и као разбојник и блудница и цариник.
Прими моје ридање и сузе
као некада Језекији,
угоднику твоме који плакаше
када му се испуни петнаест година живота.
Тако се и ја клањам и молим,
свемилостиви преблаги царе,
да ме из веза са веком овим садашњим
од живота раздрешиш
и да у подвигу оствареном крвљу својом
у теби окончам се, Христе Боже мој,
и мученичким страдања венцем славе твоје
овенчати се удостојим,
за шта ми, свеблаги Господе мој,
нема погоднијег часа од овог примити.
А садашње време ово труда и подвига
у овом и смртном и привременом има се окончати.
Блага она у царству твом незастарива и у бесмртном животу
будућем веку сачувао јеси
онима који ће с тобом сацарствовати и славити.
И мене недостојног из превелике милости твоје
не лиши, Владико Господе,
него ме удостој блага својих.”
Видиш ли ми, душо, искрени ум, јер лепо би уверен у Божију промисао. Не исках Владику непрестано за настало, што многи од људи чине. Али који ка Богу све гледају и на њега свег себе полажу, за љуте телесне невоље разрешења отуд искају, јер знају јасно какво је људско ако буду имали са собом подносити шта је предао живот, јер немоћ је противна људској природи чак и када не би било ичег другог осим видљивог телесног привида.
ДЕСЕТ ВЕКОВА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ, књига 3, Патријарх Данило III, СЛОВО О СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ, (одломак, стр. 120-123), Издавачки центар Матице српске, Нови Сад, 2015.