Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 27. октобра 2024. године на освећењу обновљене цркве Покрова Пресвете Богородице у Баричу
У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, радујемо се што смо се сабрали данас у овом храму Пресвете Богородице, а на дан Свете Петке. Бог нас је благословио да имамо дивно време и да сви који смо се сабрали, с обзиром да не можемо да станемо у овај храм, да можемо да учествујемо у молитви, да будемо део заједнице, да будемо једно стојећи изван храма и у храму, јер оно што нас обједињуј и што нас чини да јесмо једно јесте један Господ.
Он нас чини да смо једно вером у Њега где год да се налазимо, где год да живимо. Зато наш народ није један и јединствен пре свега по своме биолошком идентитету, по томе што је рођен у српској земљи и по томе што је рођен од српских родитеља. Наравно, и то нас чини да јесмо једно, али сви знамо добро да може бити да од тог и таквог јединства, које се темељи и гради на вредностима од овога света, на ономе што је пролазно, на биологији, на географији, на социјалним категоријама, јесте пролазно. Знамо и да постоје многи који су једно у томе, који су повезани тим и таквим вредностима, али то не значи да су једно у духу, да су једно у уму, да су једно по љубави, да су сабрани у једно за сваку врлину за свако добро.
Само онда када смо сабрани у Христу својом једном, јединственом, истинитом и правом православном вером, где год да се налазимо, где год да живимо, и у отаџбини и у расејању, Господ чини да смо један организам, јер смо једна Црква, а Он је глава Цркве, Црква је Његово тело. И не само да смо једно међу собом као православни Срби, него смо једно са свима који на исти начин верују, који на исти начин припадају једној, светој, саборној и апостолској Цркви. Ма из ког народа потицали, ма где се родили и ма које боје коже били, Господ је, браћо и сестре, Онај који нас чини да смо један и нераздвољив организам. Када смо у Њему једно ми смо једни у добру, у љубави, у милосрђу, у свакој богодоличној и христоподобној врлини.
Знамо да човек није створен, није рођен и није дошао на овај свет да би само носио крст, тј. да би се само патио, мучио и пролазио кроз разна искушења, било да се то види или не види, јер знамо да нема тог човека који није на крсту и да нема тог човека који суштински не пролази кроз свој живот кроз многа и многа страдања. Само је питање да ли ће та страдања бити и остати његова мука и мучење или ће крст који носи постати Христов крст, тј. добити свој смисао у Његовом Васкрсењу, у Његовој победи над смрћу. Другим речима, како вели велики песник: Крст носити нама је суђено, али поставља се питање да ли ће наш крст бити као крст двојице разбојника који су распети поред Христа када је Он распет. На једном крсту је онај који се руга Христу и тај одлази у погибао и у пакао, а на другом крсту је распет један човек, који је такође слаб, немоћан и грешан као што смо и ми, као што је био и онај распети на крсту који се Христу ругао, али овај је видео своју немоћ и исповедио Христа и рекао: Ти си Син Божји! Схватио је да је његов крст оправдан, схватио је да је његово страдање оправдано, али то и такво страдање је добило свој смисао у Христу.
Дакле, браћо и сестре, ми смо сабрани Христом и у Христу да би наш живот имао смисао, да бисмо разумели да нисмо рођени искључиво и само за страдање. Напротив, нисмо створени за страдање, него смо створени за радост, за љубав, за победу, за смисао да и онда када нам иде од руке и када нам не иде, када падамо и када устајемо, када нисмо достојни да се зовемо човеком и када се узносимо у лепоти и доброти, у сваком тренутку хватајући се за Христа, држећи се Њега, наш живот добија пуноћу, добија смисао, добија оријентир, има компас, добија правац, а тај правац и тај компас није ништа друго него Христос.
Зато су, браћо и сестре, наши преци одувек знали ко су и шта су. Свети Сава нас је крстио у име Свете Тројице и учинио да будемо православни хришћани и једанпут за свагда одредио шта је то што ће осмишљавати наше животе. Дао нам је Православну Цркву, православну веру и Христа као главу Православне Цркве, као Цркве Његове. Једанпут за свагда одредио је правац нашег кретања и зато је православна вера и Јеванђеље Христово оно што је обликовало наш народ кроз векове. Оно што јесмо – за то знамо православљем, оно што смо чинили – чинили смо православљем, оно по чему нас други препознају – јесте православље, оно у чему ми знамо да јесмо оно што јесмо – јесу Христос и православна вера. Зато за нас не постоје друга правила и други закони који нам се могу споља наметнути. Напротив, сва правила, све законе, сва начела и принципе који нам долазе ми их проверавамо Јеванђељем, проверавамо Христом, проверавамо православљем, проверавамо Светим Савом. Нудиш нам неку идеју са којом си дошао из белог света – поштујемо је, али да видимо шта на то каже Свети Сава, шта на то каже наша Црква. То што нам доносиш и што нам нудиш не слаже се са Светим Савом, нити са Јеванђељем Христовим, са православном вером, то поштујемо, али – до виђења! Све оно што је издржало суд Светог Саве, православне вере и Православне Цркве, све што је издржало суд Христов, све ћемо усвојити и још надоградити, оплодити и обогатити.
Зато, браћо и сестре, није чудо што, где год да је ишао, наш народ је најпре зидао цркву. И када је био под прогонима, пример за то је Угарска, Сентандреја. Када је наш народ дошао у те крајеве, прогоњен од Османлија, тада је живео у земуницама, али је одмах сазидао цркве које су велелепне и дан данас оне красе Сентандреју. Седам храмова на малом простору, са неколико хиљада становника. Тако је свуда, и у Европи, и у Америци. Знак да тамо јесмо и да тамо постојимо јесте наш српски православни храм. То је место у које долази наш народ да сведочи јединство и своје опредељење. По томе се препознају, блиски су једни другима, помажу једни другима. По томе се развијају без комплекса, без страха, без фрустрација, пуним плућима дишу и без проблема бивају интегрисани у простору у коме живе.
Ми смо данас овде, у Баричу, осветили храм стари и обновљени. Мало је места, тих димензија као Барич, која имају два храма. То је, браћо и сестре, знак ко овде живи и какви људи овде живе, али и позив свима нама да никада не само не заборавимо ко смо и шта смо, него и да овде долазимо на свету Литургију – без свете Литургије нема живота – да се причешћујемо, да се исповедамо, да се, стојећи пред лицем Христовим. радујемо Његовој љубави и Његовом загрљају, али истовремено да препознајемо своје посртаје и своје промашаје и да се молећи Богу за Његову помоћ да нам буду здраве породице, да се поштују и воле муж и жена, да буду једно тело, да деца у својим родитељима и њиховој међусобној љубави имају и потпору, ослонац и утеху, да родитељи гледајући своју децу како расту имају утеху и да сви будемо добре комшије, добри рођаци. Тада јесмо Црква и тада јесмо деца Светог Саве.
Нека Бог да да на данашњи дан, када славимо Свету Петку, и да се угледамо на њу. Она је оставила све ради Христа. Имала је дубоку веру у то да ништа без силе Божје не може бити, да човек не може ништа сам и да, иако си силан и моћан, па и онда када ниси такав, иако си славан или непознат, учен или неук, једнако ти је потребна помоћ Божја и благодат Његова. Једнако си човек подложан сваком искушењу, свакој слабости и свему што је подложан сваки човек. Зато ти је потребна Литургија и молитва, управо као што је то била молитва Свете Петке која је имала дубоку веру, молитву, пост и покајање. То је оно на шта треба да се угледамо. Истовремено да се Светој Петки молимо да она моли Бога за нас да нам да снаге да будемо као што је она била како бисмо увек са радошћу могли да долазимо у овај свети храм и овде и на сваком месту да славимо нашег Бога, Једног у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, свагда, сада и у векове векова. Амин!
Радујем се што видим и дивну децу која овде похађају веронауку. Треба да учите веронауку, наравно и грађанско васпитање има своју вредност, али ми на веронауци учимо и једно и друго. Учимо се и лепом понашању и томе како треба поштовати и природу, и људе, и оне са којима живимо, али истовремено и оно што је још важније: учимо се да без Бога немамо ништа, да је Он почетак и крај, да нам је Он највећи и најближи пријатељ. Живели и нека вас све Господ благослови!
СПЦ