Заљубљеност је, могло би се психолошки растумачити, једно нереално осећање квалитета друге личности. Ми јој, на основу спољашњих вредности, приписујемо квалитете које она сигурно не поседује. Али, та првобитна заљубљеност је капитал, тј. известан кредит, који Бог даје девојци и младицу да би они препознали квалитете једно у другоме и да би онда кроз ангажман саможртвене љубави, која личи на љубав Христа према нама, полако умножавали то семе, тај кредит и тада би почетна заљубљеност прешла у праву љубав и доживела свој врхунац на крају. То видимо у причи о свадби галилејској где се описује претварање воде у вино на крају свадбе. То симболизује да треба да прође много времена и труда како би заљубљеност прешла у квалитетну љубав коју симболизује вино.
Дакле, на почетку је увек лошији квалитет.
У сваком случају, ја мислим да је управо православље позвано и да може истински да посведочи брачну заједницу какву видимо у јеванђељу. Хтео сам да наведем да, није вазно ко ће шта радити у брачној заједници, али индивидуалистички поглед на свет и индивидуализам у породици труди се да сачува некакав свој умишљени интегритет и своју слободу. И онда имамо рецимо, расподелу послова уместо да на основу брака као јединства мушкарца и зене проистиче увек оно сто изграђује заједницу. Дакле, није вазно ко кува, ко пере, ко пегла. Ради се на основу афинитета, а слобода је дата да човек управо кроз љубав остварује заједницу на корист и потребу другога. У супротном, страдају и мушкарац и зена – то је поента!
У хришћанству морамо поћи од чињенице да је увек већи онај који слузи и увек је велики онај који хоће да буде мали. Само у заједници, у међусобном јединству можемо узрастати. Ако узраста један уд – узраста читаво тело; ако један губи у заједници – сви губимо; и мушкарац и зена нису остварили смисао свог живота ако се издвоје из живота цркве. Пример су људи који се бар труде да живе јеванђељски. Они могу да имају несугласице, ипак, имају меру, имају критеријум, имају Христа у односу на кога могу да оцене своју исправност према ближњем. Христос је тај који тада осмишљава ту брачну заједницу, даје јој пуноћу, обогаћује је и усавршава.
