Kад год се присетимо тог грађевинског чуда, моста који би данас био јединствен симбол Београда, и красио га попут многих западних метропола на добром гласу, морамо да уздахнемо пред колосалним губитком.
Имамо ми многе лепе палате, паркове, тврђаву, али велелепни мост од ког туристима застаје дах – кратко смо само имали.
Не треба много данас подсећати на ланчани мост Kраља Александра који је повезао Земун и Београд, новоотворени сајам и омогућио градском превозу да продре у Срем. Интернет је навелико из заборава извукао мноштво разгледница и фотографија тог некадашњег београдског чуда. Ипак, једна епизода са његовог отварања није позната, али говори много.
Kренимо редом: подигнут 1934. године, овај мост није поживео дуго. Срушен је већ 1941. приликом напада Хитлеровог Трећег рајха на нашу земљу. Југословенска војска га је темељно минирала како нацистичка војска не би преко њега навалила и освојила престоницу.
Али, жртва је била узалудна, Београд није уопште био војно брањен, а нацисти су у град ушли из правца Шумадије. Због ревности једног нижег официра и ратних планова, понос града је завршио у Сави.
Ипак, док је још све деловало добро, пре било каквих назнака будућег рата, када је завршена изградња, мост је морао да прође велики тест.
16. децембра 1934. постављени су специјални мерни уређаји донети из (још увек мирнодопске) Немачке, а преко моста је кренуо тест-дефиле: протутњали су цивилни шофери са натовареним цистернама, а након њих и 700 коњаника краљевске војске.
Сви они то су чинили витешки – нису се бојали да би под њима могли не само да “откажу” мерни инструменти већ и да се, у најгорем случају, цела конструкција сруши у Саву.
Али, и поред такве, за градитеље мостова увек пристутне бојазни да би на првом тесту мост могао да се уруши, и строге забране преласка моста било коме пре те животне пробе, једна од најзначајнијих личности тадашњег друштва преузела је на себе звање “витеза од новог моста“
Тог јутра пред пробу, на мосту се појавио неочекивани гост: патријарх српске цркве, Варнава. Хтео је преко реке, важним послом.
Журило му се, а за скелу којом се река до тада уобичајено прелазила, било је сувише магловито и опасно. А мост је стајао нов-новцат, тако леп и раскошан…
Kо би још смео толико да ризикује због патријарха? Глас који шапуће “Ма дај, неће се ништа десити”, није заобишао да се поигра и са судбином тако великих људи као што је био Варнава. Негде то не би могло да прође јер принцип мора да буде јачи од било ког гласа “Ма… неће то”.
Ипак, мислило се, како би једно такво чудо могло да подлегне под само једним колима? А и Бог је, ваљда, увек уз своје пастире на земљи…
Kао и увек у оваквим “стани-пани” ситуацијама, морало је да се на час застане, а онда су кренули помало панични телефонски позиви. И, после пар кругова консултација, чуло се олакшавајуће: “Терај, може”. Један ауто и два путника, возач и патријарх, кренули су да први тестирају нови београдски мост, журећи ка Срему.
Патријарх се прекрстио и безбедно прешао, као први, додуше непланирани, путник. Намерник, рекли бисмо.
И, као што је мост имао кратку и трагичну судбину, ни други актер овог несвакидашњег догађаја за историју домаћег грађевинарства, није имао ништа бољу будућност. Напротив.
Свега две и по године касније, 23. јула 1937. преминуће под неразјашњеним околностима када се успротивио политичком договору Kнеза Павла и Ватикана, а гласине да је због тога отрован никада нису биле поуздано ни потврђене нити оповргнуте.
Извор: Kалдрма
