UCCELLO, Paolo (Paolo di Dono)_La Crucifixión con la Virgen, los santos Juanes y san Francisco, c.1460-1465_ 411(1930.118)

Паоло Учело би био најдивнији и најоригиналнији сликар после Ђота, да је радећи фигуре и животиње уложио онолико труда колико је уложио и изгубио времена бавећи се перспективом. Без сумње то је врло тешка и лепа ствар, али онај ко се њоме бави преко мере губи своје време, замара природу и главу пуни тешкоћама, постаје неплодан и компликован и постиже (ако од ње очекује више него од фигура) сув начин рада, пун профила, што проузрокује сувише ситно цепкање ствари; сем тога врло често постаје усамљен, чудан, тужан и сиромашан. Тако је било и са Паолом Учелом, који, обдарен софистичким и оштрим умом, није имао другог задовољства него да решава тешке и немогуће проблеме перспективе; иако оригинални и лепи, шкодили су му у цртању фигура које је касније, остаривши, радио све горе и горе.

Паоло се, дакле, удубљивао без предаха у ствари које су у уметности најтеже у толикој мери, да је успео да до савршенства изведе перспективу у плановима великих грађевина и код профила зграда, све до врхова карниза и до кровова помоћу пресека линија, извлачећи их и смањујући према центру, пошто је претходно тачно утврдио положај ока; и толико се трудио око тих тешкоћа, да је пронашао пут и начин и дао правила за постављање фигура на различите планове, постепено их смањујући, тако да изгледају као да нестају, што се пре њега радило само отприлике. Пронашао је, такође, начин да верно прикаже укрштање и лукове сводова, скраћивање таванице помоћу поткресивања греда, стубове тако да изгледају округли; због ових истраживања био је увек сам и готово пуст, без много познанстава, недеље и месеце проводећи у кући и нигде се не појављујући.

И биле би то тешке и лепе ствари да је он то време провео у проучавању фигура, јер их је доста добро цртао, али је требало да их усаврши; и тако, проводећи време у тим маштањима, био је за живота више сиромашан него славан. Зато му је вајар Донатело, његов најбољи пријатељ, док му је Паоло показивао гомилу шиљатих и четвртастих стварчица, израђених у перспективи  са разних тачака посматрања, лопте са седамдесет и две површине са шиљком од дојаманата, а на свакој површини иверје обавијено око штапова, као и остале ситнице на које трошио и губио време, често говорио: – Е, Паоло, због те твоје перспективе испушташ оно што је сигурно за оно што је несигурно; те ствари користе само онима који се баве интарзијом, јер они попуњавају украсе иверјем, округлим и четвртастим пужићима и другим сличним стварима.

Прве Паолове слике рађене су као фреске у једном дугуљастом удубљењу насликаном у перспективи у Спедале ди Лелмо и приказују св. Антонија, калуђера, између св. Козима и св. Дамјана.

Радио је, такође, у Манастиру сан Минијато изван Фиренце животе св. Отаца у вердетери и делимично у боји; својим композицијама није се много држао принципа да поједине предмете треба сликати у боји  која им одговара; тако да је он обојио поља плавим, градове црвеним, а боје зграда је мењао према оном  како му је изгледало најбоље; а у томе је погрешио, јер предмети које треба приказати у камену не могу и не смеју  бити обојени другом бојом  него што су у стварности. Прича се да му је један опат који се онде налазио док је Паоло радио то дело давао да једе готово само сир. И пошто му је досадило, Паоло одлучи, како је био стидљив, да напусти рад; када је чуо да га калуђери траже, није више боравио у кући; и када би у Фиренци случајно срео некога из тог калуђерског реда, давао се у бекство што је брже могао; и када су га једног дана двојица од оних који су били најљубопитљивији и најмлађи срели и упитали што се не врати да заврши започето дело и зашто бежи када угледа калуђере, Паоло одговори: – Ви сте ме упропастили у толикој мери да не бежим само од вас, него чак не могу ни посећивати ни пролазити онуда где су дрводеље, а свему је томе разлог неувиђавност вашег опата који ми је, хранећи ме тестом и супама зготовљеним увек са сиром, унео у тело толико сира да се плашим, пошто сам већ сав сир, да ме не би употребили као лепило; а када бих наставио, не бих можда више био Паоло него сир. – Калуђери оду насмејани и све испричају опату који му је, пошто га је вратио на посао, одредио начин исхране друкчији него што је био онај са сиром.

У дому породице Медичи насликао је на платну у темпери животиње, према којима је увек гајио нарочиту наклоност и много их проучавао да би их верно насликао; и, штавише, имао је увек у кући птице, мачке, псе и све врсте чудних животиња, али само на сликама и цртежима, јер их због сиромаштва није могао држати живе; и како је највише уживао у птицама, прозвали су га Паоло Учело.

У многим домовима у Фиренци налазе се постеље и остали намештај украшени сличицама у перспективи, рађеним његовом руком; у Гуалфонди, у врту који је припадао породици Бартолини, на једној тераси израдио је Паоло четири слике у дрвету које приказују битке, коње и ратнике са оружјем и у врло лепим оделима из оног времена.

Када је Донатело радио у Падови, повео је и Паола, који је на улазу дома породице Витали насликао у вердетери неколико дивова који су, према оном што сам нашао у једном латинском писмуЂиролама Кампањола госпару Леонику Томеу, филозофу, тако лепи да их је Андреа Мантења много ценио. Паоло је украсио троугластим украсима, рађеним а фреско и у перспективи, свод Перуци, у чије је углове поставио четири основна елемента са одговарајућим животињама; тако је земљи приписао кртицу, води рибу, ватри даждевњака, а ваздуху камелеона који од њега живи и прима све боје. Али пошто га никада није видео, приказао га је у виду камиле која отвара уста и гута ваздух, пунећи њиме стомак; а то је била свакако огромна наивност, јер он, преварен сличношћу речи, није ни претпоставио да између огромне незграпне животиње и једне врсте сувог и малог гуштера нема никакве везе.

Огроман је био рад Паолов у сликарству; нацртао је толико, да је оставио својим рођацима, према оном што сам од њих самих дознао, ковчеге пуне цртежа.

Да би потомству оставио успомену о себи, насликао је својом руком на једној дугачкој слици коју је чувао у свом дому пет учитеља на гласу: сликара Ђота као лучу и обновитеља сликарства, Филипа Брунелескија као представника архитектуре, Донатела као представника скулптуре, а себе као сликара перспективе и животиња, док је за математику узео Ђованија Манетија, свог пријатеља са којим се често састајао и расправљао о Еуклидовим проблемима.

Оставио је кћер која је умела цртати и жену која је причала како је Паоло по целу ноћ остајао у својој радној соби решавајући законе перспективе, а када би га она звала да пође спавати, он би јој одговарао: -О, како је слатка ствар ова перспектива! – И заиста, ако је за њега била слатка, није била мање драгоцена и корисна, захваљујући његовом делу, за све оне који су се после њега њом бавили.

Животи славних сликара, вајара и архитеката, Ђорђо Вазари

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име