Митрополит Јован Зизијулас је у свом делу Битије као причешће из 1985. описао два различита, али комплементарна појма апостолског идентитета Цркве.

Први се односи на непрекинуто историјско прејемство епископа од Христовог времена – другим речима, на очување идентитета Цркве кроз верну предају онога што је примљено у прошлости, што је оно што реч традиција (traditio на латинском или paradosis на грчком) значи.

Други се односи на начин на који апостоли служе као икона онога што тек треба да дође — уређења Царства Божијег по узору на Дванаесторицу.

Из ове перспективе, фокус није на апостолима као историјским личностима самим по себи, већ на слици коју нам преносе о вечном царству које нам се све више приближава, које нам се на неки начин сугерише у низу конкретних историјских догађаја слично као што груби нацрти предвиђају коначни рукопис или скица предвиђа завршену слику.

Овај последњи начин на који Црква идентификује свој апостолски идентитет може се назвати есхатолошким, утолико што се односи на коначну природу – оно где је усмерена целокупна творевина.

У мери у којој Христов почетни избор апостола учествује у ономе што је најдубља стварност, он изражава нешто од природе вечности; дакле, то је одраз онога што ће постајати све очигледније како се будемо приближавали есхатолошком хоризонту, улазећи у бескрајни дан Царства.

Ова перспектива има смисла из разлога што се икона Педесетнице не ограничава на тачан историјски приказ, уводећи апостола Павла (који није био присутан на историјском догађају Педесетнице) као дванаестог апостола, а не Матеја, што би, према Делима апостолским 1:16-26, било историјски оправдано. Икона је вођена теолошком сврхом и томе подређује историјске детаље.

Аналогија из телевизијских емисија о кувању може нам помоћи да разумемо ове две перспективе.  Први део емисије, у којем кувар демонстрира припрему и мешање састојака, кореспондира са приступом у коме се идентитет изводи из историје.  Рецепт зависи од почетних састојака, у одговарајућој пропорцији и коришћеним на правилан начин. Ако су састојци или припрема нетачни, предмет који се кува неће бити оно што би требало да буде. Често, међутим, након што демонстрира ове прве кораке, кувар ће извадити из рерне пример рецепта који је већ довршен. Гледање довршеног производа даје нам визију наше судбине, информише и инспирише нашу преданост процесу који нас доводи до тог краја.

Неко ко никада није видео завршену торту може пратити рецепт и процедуру са хвале вредном тачношћу, а ипак произвести нешто што изгледа сасвим другачије од торте. С друге стране, неко ко је упознат са тим како торта изгледа може, у неком тренутку, мање да се ослони на упутства за рецепт или процедуру и усмери своје напоре ка ономе за шта зна да би требало да буде коначни производ.  Начин обезбеђивања идентитета Цркве кроз понављање прошлости укључује педантно чување њених обичаја, као начин избегавања заборава.  Инстинкт у овом приступу идентификује оно што је битно са оним што се догодило на почетку.

Губитак било ког оригиналног елемента сматра се губитком идентитета. Стога се памћење и обнављање строго поштују, као нека врста аскетског идеала, који указује на нашу верност Христовој установи Цркве.  Међутим, начин обезбеђивања идентитета Цркве који произилази из есхатолошког приступа више личи на онај у ком имамо визију куда све то иде.

Видимо себе како сарађујемо са процесом у коме се дело историје, такорећи, сипа у модлу есхатолошких облика – облика који представљају целину и довршеност природе онако како је она замишљена у уму Божијем и како нам је откривена у Христу. То значи да је ригорозност историјског сећања — наше пажљиво опонашање облика и пракси из прошлости — у супротности са разумевањем онога чиме они треба да резултирају. То значи да је аскетизам који користимо да бисмо остали истински православни у истој мери ствар препуштања и поверења колико и пажљивог опонашања и праксе.

У различитим тачкама, концентрација на упутства која смо примили у прошлости повлачи се пред инспирацијом коју добијамо од слика онога што је пред нама – слике ствари у тренутку њиховог испуњења и довршетка. Многа неслагања у савременом православљу своде се на спорове око рецепта. Једна страна оптужује другу да је занемарила суштински састојак или праксу. Ови аргументи често потичу из ревности и побожности, али што се њихово разрешење више посматра као sine qua non чистоте Цркве, то наше стварно искуство Цркве као чисте и целовите постаје неухватљивије.

Само постајемо још дубље уплетени у огорченост расправа и контроверзе. Једноставно речено, акценат на састојке и процес (први део емисије о кувању) без одговарајућег нагласка на коначну визију (други део), те слике есхатона – оне будућности која-још-није, али прогресивно долази у видно поље и већ јесте утолико што ове слике осликавају и отелотворују атрактор и телос наше еволуције ка божанству у Христу — не помера нас у довољној мери ка нашем коначном циљу.

Слике краја чине експлицитним образац који је замишљен, пре свега, при даривању оригиналног рецепта. На личном плану, све више узимам предах у есхатолошкој визији и све више доживљавам свој духовни напор као чин сарадње са оним што настаје и долази у постојање. Ово ми омогућава да се опустим и да доживим облике и праксе Цркве као да су део мреже која ме хвата, док падам, тренутак по тренутак, у будућност, а не само као круг понашања која ми је заповеђено да бескрајно овековечујем.

Гледано на први начин, они су изрази најдубље стварности која лежи у основи свих других слојева стварности. Ентропија, према овом гледишту, није дезинтеграција онога што је било нетакнуто у прошлости, већ просејавање хаоса и његова дистрибуција у форме у које му је суђено да се на крају слегне — и слаже се чак и сада. Овај приступ чини наше објављивање истине Цркве не толико обзнаном исправних ствари у које људи морају да верују да би се спасли, већ указивањем на најелементарнију тенденцију у свим стварима. Не позивамо људе да модификују своје размишљање колико да повећају своју свест о правцу у који су призвани оним што је најдубље у њиховој сопственој природи.

 

Др Исак Скидмор

publicorthodoxy.org

 

Превела редакција Чудо

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име