Ово су стихови познатог глумца Павла Вуисића, који је правио бродове, писао песме и обожавао Саву и Аду
Био је и остао глумачка легенда. Громада од човека, борац на Сремском фронту, једно време новинар Радио Београда. Легендарни Паја из „Камионџија”. Ко би други него Павле – Паја Вуисић. Мало је познато да је писао песме и правио бродове и да је већи део слободног времена проводио на Сави и на Ади, опчињен реком, водом, заљубљен у супругу Мирјану и, наравно, у бродове.
Ономад су нам, у Музеју књиге и путовања у Београду, показали легат легендарног глумца, који је основала његова супруга. Све брижљиво сакупљано и брижно сачувано од заборава. Кутак у једној од одаја музеја са многобројним изложеним предметима припада овом славном глумцу. Запажамо његову омиљену торбу, од које се ретко одвајао, луле, упаљаче, кључеве, оригиналан тестамент, о коме се много нагађало и приповедало, јер је написан у Пајином стилу.
На поклон – брод
На столу су и глумчеви необјављени рукописи, непознати цртежи и планови за бродове које је градио. Кад би те мале лађе завршио, продавао их је или поклањао. Кажу да ниједну није задржао за себе. У легату су, што целој причи о славном глумцу даје нову димензију, и оригинални нацрти бродова које је правио, као и фотографије бродова које је саградио.
Павле је волео да пуши из луле
Сваки предмет, у легату вредан експонат, пажљиво загледамо. Пред нама су телефонски именици са његовим запажањима, мноштво фотографија са снимања филмова, лична карта, пасоши, исечци из часописа. На разноврсним папирићима исписане песме! Добро сте прочитали: славни глумац је имао склоности ка поезији.
Супруга је спасавала оно што је он често цепао и уништавао. О томе је оставила овакво сведочење: „Његове песме, које је записивао сам, или казивао у перо, сувише драгоцене за мене да би биле уништене, чувала сам љубоморно од њега самог. Од његове руке, до краја… Усуђујем се, ето, да стихове записане на кафанском рачуну, на салвети, на кутијама цигарета, на календару, телефонском именику, на листовима истргнутим из мојих свезака, препишем и објавим… Можда их је писао због мене, за мене. А, можда и није. Ко зна?”
У легату је и љубавно писмо, баш њој намењено. Из бележака супруге Мирјане сазнаје се да је интересовање Павлово за књижевност било дубоко и озбиљно: „Поред права, неко време је студирао и светску књижевност и посвећено писао, али је знао да ће га његов оштар језик више спутавати у писању и објављивању него у глуми.”
Истина о тестаменту
Дуго се полемисало о Пајином тестаменту, објављеном недуго после смрти, али тада цензурисаном. Неко, коме то очигледно није одговарало, реч „комунист“ променио је у реч „нико“, чиме је, наравно, промењен смисао документа и карактер славног глумца. Узгред, он није волео комунизам, иако је био симбол комунистичке кинематографије. И отац му је страдао под комунистима.
Одбијао је да упозна Броза, тако да га је Удба једном приликом киднаповала на реци и у бермудама, са раскопчаном пругастом кошуљом, у папучама избледелим од песка, одвела пред маршала, јер је Паја одбио да се пресвуче, иако су му нудили одело.
Није волео ни разговоре с новинарима. Овако је то објаснио у једном од ретких интервјуа: „Зашто не дајем интервјуе? Зато што је истина о самом себи увек горка. Сви људи, ма колико да их је на свету, имају један свој трезор, свог интимног живљења који се никад не отвара. Никад! А, шифра за тај трезор, обично ником није дата, па чак и тај власник шифре трезора се труди да је заборави. Ето тако. И онда мислим да је сваки интервју у својој основи илузоран. Онај ко вам прича, који одговара, он говори све друго, осим оно што је његово, интимно, присно и лично. Све оно што је право, тужно, добро и лоше, све остаје у том човеку који ти говори…”
Тестамент
У музеју се налази и сет кључева на којима је он лично написао „Паја”. Ту је и оригинални кључ за камион, коришћен у тв серији „Камионџије”. И кад већ откривамо шта је све у легату, поменимо и његову молбу „да га не терају да служи војску, после ратовања на Сремском фронту”, као и захтев за доделу стана „пошто му је дојадило да вечито живи са таштом или са осталим многобројним члановима породице”.
За крај ове приче о Павлу – Паји Вуисићу једна од његових песама: „Беж’о сам/од људи/ Беж’о сам/од пријатеља/Беж’о сам/од реке! А кад сам се вратио/ весла нису/дотицала таласе”.
Све у Пајином стилу. Ту је и његово запажање, прецизније порука: „Понекад, након разговора са неким људима, човек осети потребу да пријатељски помилује камен, осмехне се дрвету и са пуно поштовања скине капу пред магарцем”.
Глумио у 129 филмова
Према прецизним подацима, Павле Вуисић је глумио у 129 дугометражних филмова, 17 серија, 14 телевизијских филмова. Памтимо га по бриљантним улогама у серијама „Камионџије”, „Отписани”, „Више од игре”, филмовима „Валтер брани Сарајево”, „Сервисна станица”, „Повратак отписаних”, „Приче из радионице”, „Ко то тамо пева”, „Сјећаш ли се Доли Бел”, „Маратонци трче последњи круг”, „Отац на службеном путу”…
Нерадо примао награде
Филмску каријеру Павле Вуисић је започео 1950. у филму „Чудотворни мач”. За главну улогу у филму „Три корака у празно” (1958. године) на Фестивалу у Пули добио је „Златну арену”. Добитник је и многих других филмских награда које је нерадо примао. Чак се противио да му доделе признања, јер, како је написао у тексту, који се чува у легату, „ја никаквих награда не жудим”.
Мирослав Стефановић
Политика
