Још од доба пећинских људи постојало је питање о томе зашто стварамо уметност и зашто у њој уживамо. За Лава Толстоја то је због преноса „емотивне инфективности“, за Жанета Винтерсона због „активне предаје“, за Оскара Вајлда је то због гајења „перцептивног темперамента“.
На ово питање обожавани чилеански песник и добитник Нобелове награде Пабло Неруда одговара са једноставном елеганцијом у кратком есеју објављеном педесетих година и насловљеним са „Детињство и поезија“ („Childhood and Poetry“).
Неруда се ту ослања на анегдоту из детињства која је снажно утицала, не само на његову поезију, него и на његово разумевање уметности и самог живота:
“Једног дана, док сам истраживао задње двориште наше куће у Темуку, наишао сам на рупу у огради. Погледао сам кроз рупу и видео исти пејзаж, као онај иза наше куће, али неуредан и диваљ. Одмакао сам се пар корака, јер сам предосећао да ће се нешто десити. Ођедном се појавила рука – мајушна рука дечака мојих година. Kада сам поново пришао близу, рука је већ била нестала, а на њеном месту је била сјајнобела играчка овце.
Овцина вуна је избледела. Лудорија је постала све интензивнија. Све ово је мој доживљај учинило аутентичнијим. Никада нисам видео тако дивну овцу. Узео сам играчку, ушао у кућу и донео сопствено благо: шишарку, отворену, пуну мириса и смоле коју сам обожавао. Поставио сам је на отвор у огради и отишао са овцом.”
Никада више није видео руку, нити дечака којој је рука припадала. Играчка овце је нестала неколико година касније. Али ово дечачко искуство, са једноставношћу онога што представља, је у њега уткало животну филозофију – у тренутку када је видео избледелу овцину вуну Неруда је схватио дубоку истину о чежњи за заједништвом која нас тера да стварамо уметност:
“Осећати блискост са браћом је чудесна животна ствар. Осећати љубав људи које волимо је ватра која нас храни. Али да осећамо блискост са особом коју не познајемо, коју гледамо преко наших снова и самоће, преко наших опасности и слабости – то је још величанственија и већа ствар јер шири границе нашег бивства и уједињује сва жива бића.
Ова моја дечачка размена изродила је у мени једну идеју – да је цело човечанство некако повезано…
Нећу вас изненадити ако вам кажем да сам покушао да подарим нешто смоласто, замуљано и мирисно у замену за осећај блискости. Kао што сам једном оставио шишарку крај ограде, тако сам и оставио своје речи на вратима толиког броја људи који ће ми остати непознати, људи који су у затворима, које муче муке или су једноставно сами.”
Извор: BIZlife
