Другог септембра 1982. године прерано је умро, у 48. години живота, Јуџин Денис Роуз у свету познатији као монах подвижник Руске Православне Заграничне Цркве, отац Серафим Роуз.
За монаха подвижника РПЗЗ, отац Серафим је имао не баш обећавајући почетак. Иако рођен као методиста и крштен са четрнаест година, касније се прогласио атеистом и студирао оријенталну филозофију на Беркли колеџу у Калифорнији, вођен „чаролијом“ Алана Вотса. Магистрирао је; његова теза је носила наслов „Празнина и пуноћа у Лао Цеу“. Имао је дар за језике и истраживао је будизам. 1956. године, са 22 године, „изашао је из ормана“ и изјаснио се као хомосексуалац. То је била 1956. и такве изјаве су тада коштале много више него сада. Све у свему, Роуз је био невероватан кандидат за православног аскету.
Открио је православље преко Руске православне цркве ван Русије у њиховој саборној цркви у Сан Франциску, заједно са својим пријатељем Глебом Подмошенским. Роуз се преобратио 1962. године, а њих двојица су приметили епископа (сада Светог) Јована Максимовича (Шангајског и Санфрансишког, п.п.) који је служио у катедрали. По благослову епископа Јуџин и Глеб су 1964. године отворили књижару при храму и примили монашки постриг 1968. године. Такође су основали манастир у малом селу Платина на северу Калифорније. Отац Серафим је замонашен од Епископа Нектарија 1977. године и наставио је да живи, учи, пише и моли се у скромној и једноставној брвнари у Платини посвећеној Светом Герману Аљаском.
Отац Серафим је био познат по томе што се залагао за пуноћу неразблаженог православља у Новом свету. Међу његовим списима су „Православље и Религија будућности“, „Место блаженог Августина у Православној цркви“ и „Душа после смрти“, које је све објавила његова сопствена штампарија братства Светог Германа Аљаског. Најважније у последњем тому је његова промоција идеје „митарстава“, концепта да се душа након смрти суочава са својим гресима у процесу саморазумевања. Иако је проглашено јеретичким од тађашњег ђакона Лева Пухала у његовој контраексплозиви онога времена Душа, тело и смрт, учење наилази на подршку Митрополита Јеротеја Влахоса и, наравно, Светог Јована Шангајског. У насталом теолошком сукобу између учења оца Серафима и денунцијације ђакона Лева, синод РПЗЦ је стао на страну оца. Серафима и рекао Пухалу да се смири и повуче, рекавши да таква сигурност о каквој је Пухало говорио није могућа.
Може се рећи му повлачење и није баш ишло; његове денунцијације и даље теку, упркос смрти оца Серафима 1982. и последичној неспособности да понуди реплику на Пухалове нападе. Они који желе да испитају право светоотачко учење о души после смрти могу да се позову на књигу коју је објавио Жан-Клод Лаше Живот после смрти по православном предању која нуди свеобухватан преглед из учења Отаца Цркве. Ова књига не представља толико аргументацију колико само представља релевантни материјал. Читајући то јасно се показује да је у дебати о души после смрти Роуз био ближе отачком предању.
Као што видимо, отац Серафим Роуз и данас може изазвати контроверзе. Шта да радимо с њим?
Свака анализа његове трајне вредности мора узети у обзир време у којем је живео. Као верни син Руске Православне Заграничне Цркве, он је учествовао у свим снагама и слабостима своје цркве у то време. Подсетимо се да је, када је Роуз живео, Хладни рат између Америке и Империје зла (погрдни назив за СССР на Западу, п.п.) заиста био веома хладан и многи су очекивали да ће комунизам наставити да шири своје пипке широм света и да завлада светом.
Роузова верзија православља носила је осећај приличне опкољености, неке врсте менталитета бастиона, јер се очекивало да ће „светско православље“ на челу са отпадничком Московском патријаршијом постати марионета комунизма остављајући РПЗЦ и њене пријатеље саме. Историја је показала да су таква предвиђања погрешна. Са падом комунистичког Берлинског зида 1989. такви страхови сада изгледају прилично застарели, а они (попут Роуза) који су предвиђали скору превласт „црвених“ делују као паничари и, на одређени начин, глупи очима данашњице. Таква је „генерал после битке“ ретроспектива.
Али то није цела прича…
Роуз није делио само слабости своје помесне цркве, већ и њене снаге.
Односно, имао је храбрости да сведочи истину ма колико она била непопуларна и да настави са верношћу чак и ако је пут којим је крочио био усамљен. Такву храброст и поштење не треба потцењивати, посебно данас када православни начин убрзано постаје непопуларан, а наш пут обећава да ће постати још усамљенији.
Даље, не заборавимо да је Роуз био хомосексуалац.
Упркос томе, када је своје срце предао Христу и свој живот пуноћи Православља, покајао се за своју прошлост и потпуно по страни ставио хомосексуално понашање живећи у праведности и чедности до краја својих дана. Ово је такође захтевало храброст и не би смело да буде потцењено. А његов пример се показује чак и неопходним данас, када се многи људи изјашњавају као геј, лезбејке, трансродне особе или на неки други начин у стању флуидне сексуалности, али се ипак могу наћи привучени лепотом православља. Такве људе Бог воли и треба им пример који могу да следе, ако не и светац заштитник. Отац Серафим Роуз се чини очигледним кандидатом.
Коначно, у свом служењу отац Серафим је говорио о „православљу срца“ као једином могућем приступу Богу, ближњем, Цркви и свету који превазилази политичке и јурисдикцијске свађе. Знао је да се може волети онај с ким се не слаже и бити љубазан и нежан према свима. Љубав и акрибеја (или строгост) нису две близаначке компоненте вечно зараћене дихотомије, већ су своју срећну комбинацију нашле у животу оца Серафима. Без обзира да ли ће на крају бити канонизован или не, његова дела се и данас могу читати на корист. А пример његовог радосног и благог духа и његове немилосрдне храбрости све је потребнији.
Нека му је вечна успомена! И нека се заузврат моли за нас док чекамо да му се придружимо у Краљевству Оца Нашег.
О аутору
Протојереј Лоренс Фарли је парох Православне Цркве Светог Германа Аљаског (ОЦА) у Ленглију, Канада. Дипломирао је на Тринити колеџу у Торонту, магистрирао на колеџу Вајклиф у Торонту. Бивши англикански свештеник, прешао је у православље 1985. године и две године студирао у православној богословији Светог Тихона у Пенсилванији. Изузетан благовеститељ Јеванђеља у парохијском, интернет и издавачком смислу.
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/nootherfoundation/appreciating-seraphim-rose/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 23.02.2022.
