После веома богате списатељске жетве, у којој су писци бранили хришћанску веру, у арену силази Тертулијан, како се види из Одбране и две књиге Паганима; када је изгледало да ова одбрана ипак није помогла, започео је ову књижицу О сведочанству душе, да би напао непријатеље хришћанског имена новом врстом борбе, да би уклонио погрешно прихваћено мишљење из њихове свести и да би хришћанску веру поставио на сигурно место. Као да је поставио основе овог дела у седамнаестој глави Одбране!, ту је заиста опширније излагао ову истину, коју је само узгред споменуо: он посебно доказује постојање јединога Бога, и стање душе после смрти.
Потребни су велика радозналост и дуготрајно памћење за проучавање, ако би се из неких најпознатијих дела философа, песника или из учења вековне мудрости столетних учитеља хтела извући сведочанства хришћанске истине; да би се савладали такмаци и следбеници помоћу њиховог властитог оруђа, грешењем према себи и неравноправности према нама. Неки којима је заиста устрајало сећање на стару литературу и љубопитљиви рад одржао памћење, спомињући и сведочећи у знак оспоравања почетак, предају и значење доказа ради којих се могло поново разматрати, нас ништа ново ни чудно није понело, од чега нас чак ни јавни списи нису штитили и бранили, ако бисмо допустили неку грешку или ако бисмо допустили умереност. Али заиста, неким својим учитељима, који су веома искусни и веома обдарени, управљао је наду због тврдоће људског неверовања, ако би игде ударили на доказе хришћанске одбране, тада лоши песници са људским осећањима и причама украшавају богове, крути философи тада са истином ударају у врата. Мудрим и разборитим ће се сматрати само утолико уколико је објављивао долазак хришћанства, уколико је неко пришао мудрости или разборитости, уколико је одбацио ритуал или оповргао век, био би проглашен за хришћанина. Управо стога ништа се неће приписати књижевности у учењу извитоперене среће, чијој се лажи више верује, него истини. Нека обрате пажњу да ли су неки говорили о једином и самом Богу. Не може бити објављено ништа што хришћанин зна да може да оповргне. Наиме, и оно што је објављено не знају сви, нити они који знају, верују да је то извесно. У толикој мери је одсутан да нашим списима обраћају људе, којима није дошао нико ко још није хришћанин. Призивам Нови завет, спис који је од свеколике литературе познатији, више обрађиван од сваке доктрине, распрострањенији од свих издања; важнији од целокупног човека, то је у потпуности оно што припада човеку. Постави се у средину душо, или си божанска и бесмртна ствар за многе философе, утолико више не можеш лагати, или си нимало божанска, јер си заиста смртна, како се једино Епикуру чинило, тим више не мораш да лажеш у томе. Или се из неба дочекујеш, или из земље зачињеш, или из бројева, или си из атома уређена, или се у тело уводиш, одакле затим и на који начин човека чиниш разумним бићем, веома вештим у осећањима и науци. Али не називам те оном, која је изграђена у школама, изврсним библиотекама, академијама и Атиковим галеријама у којима скрнавиш науку. Једноставном, сировом, неуглађеном те зовем, каквом те држе они који једино тебе имају, једину саму са раскршћа, тропућа из целокупне радионице. Потребно ми је твоје незнање, јер се ни у какво твоје искуство не верује. Тражим оно што уносиш са собом у човека, што или за саму себе, или из неког писца, када си осетила да то треба да научиш. Ниси, колико знам, хришћанска; наиме постати обичаваш али не и родити се као хришћанска. Сада, наиме, хришћани силно желе твоје сведочанство, од туђинаца против твојих људи,мили да би те постидели, да нас ради тога мрзе и исмевају, они који сада спречавају да будеш свесна.
Не допадамо се због тога што објављујемо ово једно једино име Господа, од којег је све, и под којим је сва васељена. Изнеси сведочанство овако, ако знаш? Чујемо да ти јавно и слободно говориш код куће и напољу, јер нама то није допуштено. Оно што Бог буде дао, и ако Бог буде желео, тим гласом означи да постојиш, и да њему, на чију вољу обраћаш пажњу, признајеш сву моћ, и истовремено тврдим да не постоје остали богови, док својим речима именујеш Сатурна, Јупитера, Марса, Минерву. Наиме потврђујеш једног Бога, којег називаш само Бог, као и оне које каткада призиваш као богове да би изгледало да си их употребио ради замене. О природи Бога кога спомињемо, који те не крије: Бог је добар, Бог чини добро, твој је глас. Заиста то кажеш, али као зао човек, пребацујући лошег човека скровито и сликовито супротним представама, јер си одступио од доброг Бога. Оно што је од Бога, од доброте и добростивости, све пријатељске речи између нас, нека буду догме одношења према свету. А када у проклињање речју окренеш доброчинство Божје, потврђујеш да његова моћ постоји ради нас. Постоје они, који иако Бога негирају, не мисле да обрате пажњу на очевица, сведока и судију, у чему нас свакако највише одбацују и прелазимо на то учење из страха према објављеном суду, тако славећи Бога, док ослобађају они који пишу без икакве срџбе. Јер ако се (како причају), Бог љути, склон је наопаком лошем деловању и трпљењу. Даље, јер трпи, јер бива искварен, може чак да претрпи корист, коју Бог не трпи. А они на другом месту, признајући од Бога посталу узвишенију душу, пашће у признавања да саме душе треба да се супротставе наведеном мишљењу. Ако је душа или божанска, или дата од Бога, без сумње је спознала свог творца. Ако га зна, свакако га се и боји, као, на крају, творца. Ако се не боји, кога би онда више волела као наклоњеног, него као љутог? Откуда, наиме, природан страх душе према Богу, ако Бог не уме да се љути? Како би се плашио онај који не зна да га нападају? Чега би се бојао, ако не гнева? Откуда љутња, ако не од спознаје? Откуда спознаја, ако не од суда Божјег? Откуда суд, ако не од моћи? Чија је моћ највећа, ако не самог Бога? Откуда, наиме, теби, душо, из свести коју имаш унутра и напољу, ни у једном ругању или одбијању које се објављује, Бог види све, Богу се обраћаш, Бог ће се вратити и Бог ће нам судити. Због чега ово теби нису хришћани? Зато је ово већим делом прекривено врпцом Церере5 која се избавља, у Сатурновом огртачу6 гримизне боје и хаљином богиње Изиде. У самим храмовима наиме, молиш Бога судију, стојећи под Ескулаповим8 стаништем. Јунону9 у бронзи молећи, у Минервиној обићи, стављајући Минервину кацигу црних облика, никога не узимајући за сведока од присутних богова: на сваком тргу судију зовеш са другог места, у својим храмовима си створен, чекаш другог Бога. О сведочанству истине, ко је тебе начинио сведоком хришћана?
Заиста, зашто потврђујемо да постоје демони? Заиста као да не признајемо ми, који смо их једини истерали из својих тела? Неки улизица Крисипов се руга томе и зауставља проклетства, одговарају да она постоје и задржавају се. Називаш демона човеком или нечастивим или због злобе, или због обести, или због неке мрље коју приписујемо демонима, или због неопходне потребе за мржњом. Објављујеш сатану у сваком одбијању, презирању и проклињању, којег си назвао гласником зла, изумитељем свих грешака, изопачењем читавог столећа, због чега је човек од почетка био обмањен, да би напустио Божију објаву и због тога био предат смрти, те зато читав род у свом семену извео и учинио преносиоцем осуде. Знаш дакле свог уништитеља. И слободно је да га спознају једино хришћани, или ма ко од Господових следбеника, и ти си га спознао, док си га мрзео.
Већ сада, оно што је за потребније твоје знање, види и тежи ка самом твом стању да ти остајеш после промене живота и да будеш одређен према заслугама или за мучење или за пуштање, и то или за прво или за друго, вечито. Помажући у теби неопходну супстанцу и материју која ће се вратити, јер без моћи телесног осећања не може осетити ни добро ни зло, јер не би постојао никакав смисао без извршавања самог страшног суда, који је заслужио трпљење. Ово хришћанско мишљење које је часније од питагорејског, које те не поистовећује са животињама, пуније од Платоново, који не враћа дах телу, показује се као богато опремљено: ако је драже епикурејство, које те брани од пропасти, ипак у пропасти и обамрлости поред својег имања које те одваја од очекивања. Али не бисмо се стидели када би са тобом било наше уживање. Чим ее сетиш неког умрлог, називаш га јадничком: свакако не зато што је уграбљен из доброг живота, већ зато што је предодређен за кажњавање. На другом месту мртве називаш безбедним. Јавно исповедаш и тегобност живота и добростивост умирања. Зовеш најпре оне безбрижне, ако ти се икада изван врата са умаком или посластицом приносећи пре себи жртву на гроб, или се враћаш са гробља чистији. Ја одбацујем твоје разборито мишљење, називаш умрле јадницима, ако говориш о свом, и када си далеко од њих. Наиме, на њиховој гозби као да не можеш присутнима и онима који се госте да пребациш своју срећу и да је потребно улагивати се да би се срећније живело. Зар бедним називаш онога који ништа не зна? Шта је оно ради чега греши онај који размишља, чије памћење ти цинично вређаш? Тражиш неспокој и патње душе код подземних богова. Подједнако дугујеш захвалност костима и пепелу, зазиваш њено олакшање и желиш да добро борави у доњем свету. Ако не трпиш ништа после смрти и ако не постоји никаква истрајност после смрти, ако заиста ништа од тела није остало, зар лажеш као да би могао нешто изван да осећаш? Зашто се сав бојиш смрти, ако теби није суђено да се бојиш после смрти, јер после смрти неће бити искуства? Иако можеш да кажеш да се бојиш смрти не као оне која нешто прети, већ као оне која одузима корист живота, свакако и када напушташ велики број тегоба и почињеш да се плашиш због теже ситуације и не треба да се плашиш губитка било којег добра. Не треба да се бојиш онога што нас ослобађа сваког страха. Ако се бојиш да одеш из живота, јер си упознао најбољи, сигурно је да смрти не треба да се бојиш, јер је не познајеш као злу. А кад се бојиш, знаш да је рђава. Не би знао да је рђава, да се не бојиш; а да знаш да има нечег после смрти, што је чини тако рђавом, плашио би се. Оставимо сада природни облик бојазни од смрти. Нико се не би плашио да не може да је избегне. Долазим са друге стране, са већом надом после смрти. Наиме, скоро свима нам је урођена жеља за славом после смрти. Преопширно би било да Куртији одстране Регуле или Грке, чији су безбројни говори о смрти презрени због постхумне славе. Ко данас не тежи да освежава памћење после смрти тако, што би или служио делима књижевности, или једноставно хвалећи обичаје или обилазећи наше гробове сачувао своје име? Откуда то душа данас толико тежи нечему него би припремила и користила после смрти, иако ништа од потоњег не зна? Али можда су после удаљавања од чула твоји људи сигурнији што се тиче осећања у вези са васкрсавањем, од којег смо ми означени као његови предузимачи. Али ипак се ово претпоставља о души. Ако би се неко распитивао о неком преминулом, који је оживео, одмах би пожурио да каже: већ је отишао и треба да се врати.
Квинш Сеишимије Флоренс Тертулијан
Теолошки погледи 1995
