Ми смо наследници источно-ромејске културе, православно хришћанске, византијске, како је названа у 17. веку. Наш цели етос(гр. ἦθος, обичај, ћуд, нарав) извире из ње и јесте источно-ромејска култура, то је оно што смо ми и што нам је Свети Сава оставио утемељено у наслеђу. Ми смо један културан народ, народ који је имао своје писмо у 9. веку( словенски језик је четврти „библијски“ језик, језик на коме је преведено Свето Писмо што је тада у то време било престижно), а данас смо сведоци замирања ћирилице, занемаривања и срамоћења јер нас је неко убедио да то није „културно“ или да је нешто друго културније(1); (нико није а-приори ни а-постериори против латиничног писма, да се разумемо, али наше примарно писмо јесте ћирилица).
Култура није само очување природне средине, али јесте важан аспект социјалне културе, није само понашање у друштву или наш однос према околини, култура је све оно што чини нас, нашу историју, језик, писмо, музику итд, једном речју, наш идентитет, а ми јесмо народ од културе. Могли бисмо рећи да смо неваспитани а не некултурни, јер се васпитање и култура поистовећују негде и поклапају, односно прожимају, васпитање и образовање су најосновније ствари на којима мора да се темељи наша култура и да се потврди. Ми не васпитавамо наше потомство у духу наше културе, наше хришћанске културе која покрива све аспекте, о томе се ради, не потврђујемо је.
Хришћанска култура је љубав, стваралаштво- уметност, човекољубље, емпатија, одговорност, солидарност, писменост, образовање, књижевност, поштовање родитеља, породице, очување животне средине- екологија, култура понашања, све то смо добили у наслеђе од предака. Хришћанска култура није само паљење свећа у Цркви(2), у храмовима, него сви ови етичко-социолошки аспекти који прожимају наш етос. Мојсијево законодавство је саставни део хришћанске културе и цивилизације и саставни је део сваког правног система данас у свету, а ту налазимо и заповести о очувању животне средине. То је наша култура, наш етос, наше православље, и то и јесте култура. „Љуби ближњег свог као самога себе“, стваралаштво, а не само пуки јуридички однос према религији, вери. Ми смо народ од културе, али ту културу не потврђујемо, негде се ње и срамимо, не познавајући је или из огавног снобизма верујући да је свака некултурна огавност која долази са запада културнија од онога што имамо (да се разумемо, није све на западу лоше; на западу се још увек поштују вредности као што су породица, екологија, уметност итд, вредности које су проистекле такође из хришћанске културе, хришћанског наслеђа, говоримо о антивредностима које неко намерно или случајно пласира нашој младежи). Наши преци су утискивали културу у све што раде, утискујмо је и ми.
Уметност је крем једне културе, погледајте какве смо уметности баштиници, а каква је уметност данас у Србији; антиуметност, уметност криминалаца, пробисвета, проституције, кича и шунда. Бог је највећи уметник и свако стваралаштво је благословено. Стваралаштво, а не шунд, крађа и плагијаторство! Култура значи креативност. Рецимо не антикултури, лажним вредностима, антивредностима! Будимо оно што веће јесмо и имамо!
(1)Многи људи данас користе схватање „културе“ које се развило у Европи током 18. и раног 19. века. То схватање културе одражавало је неједнакост унутар европских друштава и међу европским силама и њиховим колонијама широм света. Оно изједначује „културу“ с „цивилизацијом“ и супротставља обоје „природи“. Према том мишљењу неке су земље „цивилизованије“ од других као што су и неки људи културнији од других.
(2)Људи неутврђени у литургијском, светотајинском животу Цркве обично гледају и доживљавају Цркву на овакав начин, мада се често дешава да и ми сами у Цркви доживљавамо, односно гледамо на саборност, црквеност из тотално индивидуалистичног угла, и имамо самим тим индивидуалистичи приступ.
Иван Миладиновић – теолог
.Православна Вера и живот, број 17-18 март 2016.
Часопис Православне Епархије Крушевачке