Дошли неки људи код Светог Антонија Великог и рекли му да су били код једног монаха који је одличан подвижник светога живота. После неког времена Свети Антоније се срео са тим монахом и одмах почео да га прекорева, да га назива лењивцем, себичњаком, а овај се, чувши увреде, одмах разгневио. Светитељ је у себи рекао: „Ето какав ти је он светац! Довољно је било да чује само неколико речи и од његове светости није остало ни трага!“.
Свети Антоније је тад рекао том монаху: „Оче, опрости за моје претходне речи и дозволи да ти нешто кажем. Ти си сличан селу чије су куће лепе када се гледају са улице и пролазник мисли да је дивно живети у том селу. Но, у те исте куће, са задње стране, упадају лопови и пљачкају их. По твојој спољашњости људи мисле да си човек светог живота, али сада си показао да у теби још увек живе страсти, да не подносиш никакве примедбе и да још увек ниси стекао смирење. Нећу те даље корити, али знај да је једна ствар како о теби говоре људи, а нешто сасвим друго – какав си ти заиста“
Ко смо и какви смо заиста најчешће се разоткрива када дођемо у спор или у сукоб са својим ближњима, када нас други „убоду“ у наш егоизам, кад се разбеснимо јер други неће да поступају по нашој вољи, или када се изјалове наши планови. Тада се јасно показује да лићемо пројавити смирење, благост и доброту према ономе ко нас је увредио или ћемо га засути гневним и грубим речима. Када нас пак хвале, и диве нам се, ми тада, наравно, пројављујемо смирење, доброту и благост према свима, јер нам то прија и тада су нам сви људи – добри и читав свет диван.
Из књиге – Живот у свету без Христа
