– Јесам. Одговарам и гледам кроз решетке у ходнику. И кроз њих се види како снијег напољу већ почиње да пада. Мирише хљеб из пекаре, крајичком ока се назиру сложене ствари из вешераја и хрпе веша за прање. Види се и сто за стони тенис. Али поглед се иза рештеке отима само према ономе напољу. Снијег и чађави мирис дворишта.
– Јесте ли завршили?
– За данас јесам.
Када сам прије 9 година, сав узбуђен због сутрашњег рукоположења, још једном предосјећао шта би све могло да ме чека у свештеничкој служби, знао сам и слутио да ћу дочекати, осим Божије руке и повременог поштовања људи још сигурно много муке и страдања, а извјесно и затвор или рат. Нисам пророк него тако мора бити.
И, ево, служим понекад у КПЗ. И гледам кроз решетке чекајући. Моје тамновање траје десет минута и већ није пријатно. Иако мирише хљеб и види се стони тенис.
Излазим у унутрашње двориште.
До посљедњих врата до којих може прати ме Марко, мој затворски црквењак. Ту је дуго, биће још задуго.
– Како је отац Ненад поднио смрт мајке? – пита.
– Знаш оца Ненада. Није му лако, али је стамен.
– Није лако, мајка је мајка.
– Тако је.
Јављају му се стражари и он њима, врло љубазно.
– Свугдје има добрих људи, оче.
– Има, Марко.
– Поздравите ми оца Ненада. И благословите!
Расијано пружам руку.
Излазим напоље, на слободу.
Снијег, исти онај, пада. Не мирише хљеб. Само се са Дрине, уз коју Ћехотина већ прибијена тече, види како се тресе од зиме, и њен дах се уздиже у фочанско јутро.
Етос
