Проблем бесмртности може бити постављен и решен једино из дубине антропологије, из дубине јединственог учења о човеку. Током, целокупног нашег истраживања непрестано смо се сусретали с хијерархијском структуром човека. Он се састоји из ступњева „мртве“ материје, „живе“ материје (тела), из несвесне душе, из свесне душе, из духа и, на крају, из оног тајанственог врхунца који чини његово сушаство, његову вечност, његово богоподобије – из сопства, из Атмана, из „дубинског ја“, и „скривеног човјека срца“. Видимо, дакле, да је човек „микрокосмичан“, да садржи у себи све елементе космоса, све ступњеве бића, да је он згуснуто јединство и да је, такорећи, потенцијално бесконачан – на све стране – вертикално и хоризонтално, као крст или сфера. На сваком ступњу његовог бића: у телу, у процесу живота, у подсвести, у свести, у стваралачком духу – разоткрива се бесконачност и особена „бесмртност“. Већ само то чини потпуно немогућим проглашавање човека коначним и у потпуности смртним бићем. Напротив, у њему живе бесконачности различитих „моћи“.
Међутим, највиша, крајња моћ бесконачности састоји се у његовом сопству које је изнад свести и изнад свесног духа и стога мора бити названо над-свешћу. Управо је оно мистично и богоподобно јер се докучује мистичном интуицијом и сасвим је ирационално, трансценденто и није од овога света, као и само Божанство. То наше сопство укорењено је у Апсолуту па је стога оно изнад смрти и рађања, изнад времена и вечности, кроз њега смо ми у дотицају с апсолутним извором бића.
Сопство развија своју стваралачку моћ кроз оваплоћење, кроз обликовање нижих ступњева или кроз њихову „сублимацију“. Сопство све потчињава себи и све „присваја“, оно се користи „својим“ духом, „својом“ свешћу, „својом“ подсвешћу, „својом“ телом, чак и „својом“ материјом, као оруђима, као материјалом; оно све инструментализује, све чини средством сопственог изражавања. Овде започиње индивидуализација, принцип индивидуализације; он се садржи у „својеврсности“ сопства које даје својеврсан спој свих ступњева и свих материјала. Сопство све чини својим придајући свему својеврсност: свом духу, својој души, своме телу, чак и својим стварима и свом обитавалишту. Сопство је нешто попут вертикалне осе која просеца све слојеве и све хоризонталне ступњеве људског бића. И у том просецању настаје у својој врсти јединствен „угао гледања“ који развија целокупно биће у једној особеној перспективи. Сопство саздаје „своју“ индивидуалну личност кроз преображавање свих ступњева бића који се у њој садрже, кроз њихово „усвајање“
Какав значај имају обе хришћанске концепције бесмртности, концепција „бесмртности душе“ и концепција телесног васкрсења, с тачке гледишта овакве антропологије? Шта, у крајњој инстанци, означава свака од њих: какав доживљај, какву тежљу, какв постулат? Платоновско-орфичка, хришћанска и делимично индијска теорија бесмртности душе ослобођене тела, ослобођене из „тамнице“ тела – означава недохватљиво и у односу на све ступњеве бића трансценденто „богоподобно“ сопство које се слободно уздиже изнад свега. Оваква „бесмртност“ је несумњива али за хришћанство недовољна. Она је бесмртност „извора бића“, извора личности, али не и саме индивидуалне личности у свој њеног пуноћи. Смрт је за хришћанство распад индивидуалне личности, нарушавање оног јединственог споја елемената и ступњева бића који представља принцип индивидуализације па је она стога трагедија и с њом се не мири захтев за савршенством („будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“), јер „Бог није Бог мртвих него живих“. Отуда посутлат васкрсења као васпостављања нарушеног јединства и потпуног искорењивања извора смртности. Бесмртни су елементи, бесмртан сам „и ја сам“, уметник, који је из њих створио своје „сазвучје и хармонију“, али је лира разбијена и мелодија је умукла па макар била бесмртна у „вечном памћењу“ Бога и људи у „идеалној“ бесмртности, као и уметник у својој „биографији“. Али биографија није живот и, ево – рађа се захтев за пуноћом бића, за пунозвучношћу живота од кога се сопство никада неће одрећи. Све треба да буде васпостављено, са изузетком несавршености, и треба да буде васпостављено ради усавршавања јер се постулата усавршавања човек никада не може одрећи „чак и ако тај постулат никада не буде остварен.“. И ако је живот савршенији од смрти, онда смрт треба да буде побеђена. У том постулату, који представља неискорењиву тежњу људског духа, подједнако се слажу и крајњи позитивизам Мечњикова и хришћанска идеја победе над смрћу. Смрт треба да буде побеђена на свим фронтовима: на телесном, душевном и духовном.
Управо тај постулат, тај чудни укрштај позитивизма науке с последњом вером и надом хришћанства, увидео је и свом снагом изразио најинтересантнији руски мислилац друге половине 19. века Николај Фјодоров. Аргумент немогућности овде нема никаве снаге јер је човеку својствено да тежи ка немогућем. Немогуће је бити савршен као Бог, па ипак постулат савршенства задржава сав свој значај.
Проблему смрти и бесмртности руска философска традиција, прекинута принудним комунизмом и марксизмом. посветила је велику пажњу. Јер руски мислиоци су непрестано тежили дефинитивним решењима и поимању крајњег смисла свега постојећег. Руској души, као што је напред било речено, блиска је Хегелова изрека: „предмет философије је истоветан предмету религије“. И руска философија непрестано увлачи религију у решавање филофских проблема. У том смислу за руску философску свест централни проблем је проблем смрти и бесмртности који је, у суштини, у средишту свих религија.
Из књиге – Борис Вишеславцев, Вечно у руској философији
