Парк је врло тих за рано јутро, у ово доба жамор птица увелико заглушује вику дјеце, али данас је влажно од синоћње кише, капи се циједе низ стабла, напајају маховине и мир влада цијелом сликом. Госпођа Зелено сједи на једној од дрвених клупа. Сваким њеним наслањањем по један ексер испадне на траву која на том мјесту усахне. Истог момента ухвати га рђа, око њега се направи бледуњави круг, а врхови на ивицама испуштају нечујне крикове. На своје дуге прсте који се завршавају тамним, скоро браон, ноктима она ниже кованице од пет марака. Крупне су. Узима их са два прста, ноктом прво циља по средини, затим прст лагано пролази кроз метал док не доклиже до самог коријена и ту остане заробљен попут прстена.
Лице јој је уоквирено ватреним праменовима. Спорадично из косе вири јасенов лист изједначен са бојама јесени. Једно око јој цури низ образ попут Далијевог сата приказајући у потпуности исправно вријеме. Другим оком погледује на шуму преко пушчаног зрна.
Задње кошуље које му је испеглала пажљиво је сложила на столицу. Толико је наљутио да ће оног момента кад обуче свјеже опрани комад одјеће, мирис истог учинити га импотентим током неколико дугих мјесеци. Љубомора је нагризла њену вјерност, а невјера ће зауздати његову моћ. Имао је среће. Госпођа Зелено је једном приликом кују која је за срце ујела везала у пустари за дрво и тамо оставила да јој мачке поједу језик.
Ниже и даље кованице на прсте. Као мађионичар закотрља мало ваздуха међу прстима из ког се створи новчић па га наниже на сљедећи прст. Ова игра је не умара. Са кољена брише пепео цигарете који се у ваздуху поред ње љуља у јутарњој измаглици. Само она зна шта испуњава празнину којој она сваког јутра купује нову кутију цигарета. Сваки други дим она цигару набада на дуги нокат боје земље и приноси својим уснама, двије мрке пијавице стискају својим ободима филтер, увлачи у себе дуго, дуго дим, потом пљуцне у траву, а из сваке пљувачке искочи мала жаба и откотрља се ка шумарку. Главу окрене ка сјеверу па кроз ноздрве пажљиво процијени прве сњегове на обронцима и оњуши траг младе кошуте. Потом цигарету врати у измаглицу крај себе и удахне дубоко. Стрпљива је.
“Сјећаш ли се љуљашке коју смо имали на селу?” Пита скоро за себе. Измаглица ћути, а пепео који јој пада на кољено брише дланом.
Нагло устаје. Обукао је кошуљу. Може да намирише његово лијепо обликовано тијело и његове још уснуле мирисе, овако рано ујутро.
За данас ће бити доста. На клупи остаје сув скоро спаљен траг. На рубу хаљине који је од дугог лежања у мокрој трави влажан, напупао је низ нејестивих гљива. Хитро фијукну руком ка небу и кованице се разлетјеше у вис, добише мала тврда крила и упутише се према граду.
Данас ће пасти много кише, закључи преко пушчаног зрна и неста.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
