Неки Микеланђелови пријатељи писали су му из Фиренце да се врати, јер је постојала могућност да добије онај мрамор који се налазио у Старатељству катедрале начет, а за који је Пјер Содерини, тада постављен за доживотног гонфалонијера овога града, у више махова говорио да ће послати Леонарду да Винчију; управо тада био је, међутим, подузео кораке да га да мајстору Андреју Контучи дал Монте Сансавино, изванредном вајару који га је и тражио; исклесати из тог мрамора целу фигуру у једном комаду било је тешко, и сем Микеланђела, који је већ ранијих година то желео, нико од вајара није имао храброости да се прихвати тог посла; дошавши у Фиренцу, Микеланђело покуша да га добије. Овај комад мрамора био је висок девет лаката и из њега је на несрећу неки мајстор Симоне да Фијезоле почео да клеше једног џина, а радећо рђаво, пробушио је овај комад између ногу, нагрдивши га и покваривши у толико мери да су га старатељи Цркве санта Марија дел Фиоре, који су имали надзор над тим стварима, не водећи рачуна да се заврши, напустили и већ више година лежао је тако и требало је да онде и остане. Пошто га је Микеланђело поново премерио и утврдио да се из тог камена може извајати пристојна фигура, па прилагодивши своју замисао камену кога је мајстор Симоне нагрдио, одлући да га затражи од старатеља и од Содеринија, који му га уступе као непотребну ствар; уверени да ће, ма шта се направи, бити боље од стања у коме се мрамор тада налазио, јер нити је разбијен у комаде, нити овако нагрђен није служио ничем. Стога је Микеланђело израдио модел у воску, приказавши као симбол дворца једног малог Давида са праћком у руци, да оном који управља овим градом указује како треба жестоко да га брани и да буде праведан као што је Давид бранио свој народ и управљао праведно; и започео га је у Старатељству Цркве санта Марија дел Фиоре, где је направио радионицу, затворивши је потпуно даскама и окруживши мрамор да га нико не би видео; стално радећи, привео је то дело крају са највећим савршенством.
Овај мрамор је већ мајстор Симоне нагрдио и начео и на неким местима га није било онолико колико је било потребно за остварење Микеланђелове замисли, тако да се на појединим деловима мрамора још виде трагови длета мајстора Симона; и заиста се може рећи да је Микеланђело учинио право чудо, јер је оживео оно што је било мртво.
Када је кип био завршен, дошло је, због његових димензија, до разних расправа како да се пренесе на Трг Де Сињори. Ђулијано да Сангало и брат му Антонио израдили су скелу од врло тврдог дрвета о коју су конопцима обесили кип, тако да се при преносу не би сломио, него да се стално њише; преко греда положених на земљу подигли су га помоћу чекрка и наместили на одређено место. На конопцу о коме је висио кип везан је један лабав чвор који се стезао уколико се терет повећавао.
(…)
Догодило се, међутим, да је Пјер Содерини, коме се много свидео Давид када га је видео постављеног, рекао Микеланђелу, док га је овај на неким местима дотеривао, да му се чини да је нос на кипу превелик. Микеланђело је приметио да се гонфалонијер налази испод џина и да му поглед оданде не допушта да утврди право стање; али да би га задовољио, попе се на скелу која је била у висини рамена и узевши на брзину у леву руку длето и мало праха од мрамора који се налазио на даскама скеле, он поче олако да удара длетом пуштајући помало прах и не дирнувши нос. Затим погледавши доле у правцу гонфалонијера који је посматрао рече: „Погледајте га сада.“ „Мени се више свиђа“, – рече гонфалонијер, – „оживели сте га.“ Микеланђело сиђе, пун сажаљења према људима који, правећи се да разумеју, и сами не знају шта говоре; када је кип био зазидан и завршен, Микеланђело га открије; и заиста је ово дело бацило у таму славу свих модерних и античких кипова, били они грчки или римски; и може се рећи да му ни Марфорио римски, ни Тибар или Нил белведерски, ни джинови са Монтекавала нису равни ни у ком погледу, јер га је Микеланђело израдио са толико мере и лепоте.
Животи славних сликара вајара и архитеката, Ђорђо Вазари
