Оче наш
који си на небесима,
да се свети име твоје
Матеј 6:9
Испуњавајући Христове речи овако, дакле, молите се ви (Мт 6:9а) хришћани су јединствени у препознавању значаја молитве Господње на шта упућује и то што не постоји ниједно богослужење (литургијских) Цркава у којем се не изговара ова молитва. Пракса богослужбене употребе ове молитве упућује нас на њен карактер. Молитва Господња није индивидуална молитва хришћана, већ молитва заједнице. Потврда оваквог схватања може се препознати и у чињеници да је израз који се најчешће понавља у молитви присвојна заједница у првом лицу једнине (наш, нас, нама, наше, нашим…). Није чудно, стога, што је ова молитва препознава као основ друштвеног уређења (св. владика Николај српски).
Молитва Господња је често предмет тумачења и у вези с њом многе ствари су већ познате и препознате (тематска веза прозби са најзначајнијим молитвама јеврејске синагоге са краја прехришћанске и почетка хришћанске ере, специфично свечано хришћанско призививање Бога као „Оца“ некарактеристично за синагогалне, па и старозаветне молитве…)
Оно што је можда измакло пажњи тумача јесте њен поетски карактер дубоко укорењен у постојећим старозаветним поетским облицима. Ова молитва заправо, уколико се изузме свечани почетак (Оче наш) може да се схвати као низ паралелизама у којима свака прозба представља први стих, који се понавља и идејно развија у својој паралели. Овакав приступ молитви може да нам омогући извесне увиде који омогућавају разрешење могућих недоумица у разумевању молитве које могу да буду последица језичке и културолошке дистанце која савременог читатеља раздваја од хришћана прве генерације.
Уколико би, дакле, покушали да молитву Оче наш представимо као поетски исказ то би могло да изгледа овако:
Оче наш,
А који си на небесима
А’ да се свети име твоје
Б да дође царство твоје
Б’ да буде воља твоја
В како је на небу,
В’ тако и на земљи
Г хлеб наш на(д)сушни
Г’ дај нам данас
Д опрости нам дугове наше
Д’ као што и ми опраштамо дужницима нашим
Ђ и не уведи нас у искушење
Ђ’ него нас избави од злога
Препознавање поетског карактера молитве Господње може да се покаже плодоносним за разумевање њених прозби. У наставку ћемо покушати да то илуструјемо кроз осврт на тзв. прозбе усхођења које су изнете у првом делу молитве. Ради се о четири прозбе које следе свечано призивање Бога као Оца, а претходе граничним прозбама (како на небу…) које представљају постепени прелазак од молитва усхођења, ка молитвама снисхођења, односно са неба на земљу.
Молитве усхођења, дакле, састоје се од два паралелизма. Први паралелизам који си на небесима / да се свети име твоје говори о божанском карактеру односно о природи. Наиме, насупрот схватањима да ова молитва имплицира „Божију ограниченост“ на небо, прва прозба Молитве Господње истиче Божију другојачијост у односу на човека. Бог је савим (отнолошки) Други слаже се К. Барт са кападокијским оцима. Библијски писац то исто каже „лоцирајући“ Бога на небо, односно у „простор“ неприступачан човеку, на ниво који човек не може да досегне. Израз „који си на небесима“ говори о томе да Бог постоји на другачији начин, начин вечног и неограниченог постојања које је потпуно страно људском искуству.
Овакво разумевање прве прозбе потврђује се и разрађује се у паралелној стих-линији да се свети име твоје. У овој прозби сусрећемо се са два битна појма. Кренућемо од другог, од појма имена Божијег.
Име је било необично значајно за народе и људе древног Оријента. Оно је имало готово магијски карактер (што је препознатљиво у савременим псеудо-гностички религијама мистерија које иницијације често повезују са откривањем или добијањем тајних иницијацијских имена). Име је повезано са природом и карактером онога који то име носи. Промена карактера човека каткад је, стога, праћена променом његовог имена (Аврам постаје Авраам, Сара постаје Сараа, Јаков постаје Израил). Име означава биће по (у) себи, слично као што лице означава биће у пројави (екстази) према другом бићу. Дати име неком означава власт над именованим.
У Старом завету је нарочито значајна тема имена Божијег. Наиме, у Писму постоји велики број имена за Бога (Ел Шадај, Ел Елион, Ел Верит, Ел Рои, Ел Олам…), што је указивало на необухвативост Божију (његов карактер и личност нису могли бити изражени, представљени, једним именом. Нарочито место међу бројним именима имало је, међутим, име Јахве (ЈХВХ) које је Бог открио Мојсеју на Синају пре него је Мојсеј кренуо у Египат да ослободи израилски народ. Ово име су Израилци сматрали толико „недодирљивим“ да га нису ни изговарали (изузев првосвештеник на Дан Очишћења у Светињи над светињама).
Име је у прозби повезано са појмом светости (да се свети или [п]освећује) име твоје. Грчки изворник (agios) у значењу свет превод је јеврејског израза qadoš који се етимолошки изводи из појма другачији, одвојен. Стога, друга стих-линија овог паралелизма Молитве Господње понавља и разрађује идеју Божије другачијости наговештене речима прве прозбе који си на небесима. И један и други израз (идиом који си на небесима и да се свети) наглашавају да је Бог други и другачији у односу на човека и позивају човека да препозна, призна и прихавти ту разлику и различитост.
На који начин, међутим, човек може да свети име Божије, односно да доприноси Божијој светости?
Да ли нас можда ова прозба учи да Богу треба да дамо другачије, нарочито, издвојено место у својим животима, место које нико други и ни на који начин не може да заузме?
Јован Благојевић
О другом паралелизму Молитва Господње, види: ОЧЕ НАШ – поетски образац најзначајније хришћанске молитве, 2.део
