Цео живот му је био плес. Играо је да преживи, играо је да ублажи бол, играо је да би дисао. Рана на души било је много. Образи и брада били су често мокри од суза. Године понижења оставиле су трага на њему. Централноевропска метропола је и тог децембарског дана као по обичају била веома тмурна и хладна. Њеним улицама ужурбано су шетали незаинтересовани, отужни људи сивих лица и безосећајних погледа, а међу њима био је и Јохан Траухоф, позната маскота града. Ишао је назад ка свом дому који се налазио у подруму старе оронуле зграде поред велике готичке катедрале. Био је стар и неуредан са дугом масном, седом брадом и поцепаним капутом. Носио је широк црни шешир и погнуте главе размишљао је. Неприметно за остале пролазнике Јохан је тихо плакао. Уобичајени пут до куће изгледао је дуг и недостижан, калдрма оштра и неравна, а бол у души туп и неизлечив.

Најзад, стигавши до куће, Јохан је лагано отшкринуо врата и ушао у мемљиву, влажну, неуредну собу, која је представљала његов дом. Соба је била једноставна. Преко старог дрвеног пода лежао је повећи, похабани тепих, у левом углу био је старински метални кревет са сламарицом уместо душека, док је у десном углу стајао излизани писаћи стол, на коме су биле зарђала петролејска лампа и старински Нови Завет штампан готицом. Изнад стола висило је распеће. У камину на средини десног зида је још увек благо тињала јутрошња ватра. Након што је додао дрва, узео је Нови Завет и кренуо полако да чита. Вече се спуштало, напољу се чула граја и певање песама, тек отворена тржница је већ била пуна људи. На све стране су се чули поздрави: „Фрохе Wеихнацхтен!“. Утом на Јохановим вратима чуло се куцање. У први мах Јохан га није ни приметио. Ко би закуцао на врата градске луде? Породицу је изгубио, пријатељи су му одавно помрли, а чак му ни градске власти нису више досађивале. Био је сам, потпуно сам, без игде икога у једном од већих градова многољудног средњеевропског царства.

Након дужег куцања ипак се пренуо и устао да види ко је. Отворивши врата угледао је познатог му просјака, коме би испред катедрале, без обзира на своју сиромаштину, увек дао по који новчић уз један благи, топли осмех.
– Којим добром господине?
– Божић је за који сат, а немам нигде никога, па сам помислио да поделим са Вама обед и да мало попричамо ако желите. Ево донео сам свежег хлеба и мало вина да прославимо овај празник.
– Наравно господине, уђите. Уосталом, како се зовете, па да пређемо на ти?
– Емануел Готлиб, драго ми је! Како је Ваше име?
– Јохан Траухоф, драго ми је, хвала ти што си дошао, помислио сам да ћу и овај Божић провести сам, али видиш изгледа да још има људи у овом тмурном граду.
Гост се на ово само осмехнуо и ушавши у кућу лагано сео на ивицу кревета. Тренутак тишине дозволио је да се са улице чују речи песме: „Стилле Нацхт, хеилиге Нацхт“, на шта су се обојица лагано осмехнули.
– Чудно, сећам се кад сам ову песму певао са мојом породицом, а сада је већ деценијама сваког Божића слушам сам са својим успоменама које ме боле. И ево, остарио сам, ускоро ће ми крај и некако се осећам остављено, превише усамљено на крају. Умрећу и проћи ће дани док ме не нађу како трулим у овој мојој собици.
Након ове реченице, загледан у ватру из камина, Јохан је застао, па погледавши госта својим благим, но напаћеним старачким погледом настави:
– Пустимо мене лудог старца, занима ме одакле си ти драги госте и како си доспео овде?

Гост га је погледао својим топлим очима и са осмехом проговорио:
– Нисам ја одавде драги Јохане. Рођен сам сиромашан, сам, тако као што си ти сад. Одувек сам волео људе, иако сам знао да ме могу само ранити и издати. Отац ме је учио да увек волим, јер једино љубав истинска, она из срца, може пријати и добро донети. Зато сам напустио очев дом и кренуо по свету да сејем љубав и да просим љубав. Ти си једини који ми је поред новчића давао и благи осмех. Не можеш ни замислити колико ми је то пријало, колико ме је утоплило на овој хладноћи. Знаш, ишао сам свугде и гледао сам многима да помогнем, желео сам да им покажем пут, да се не би мучили, али они би ме често презирали и пљували, а то би ме болело, јако бих патио што се толико муче.

Лице госта је сијало, али је поред своје лепоте одавало и тугу. Јохан га је гледао нетремице, чудећи се речима госта. Није знао шта да каже на његове речи, већ је само посматрао и чекао да гост настави.
– Видео сам те како си плесао пред децом и како си се представљао пред светом као да си луд. Схватам да је то твоја реакција на неки бол који носиш. Реци ми, шта те мучи?
Јоханове очи су засузиле, а старе и уморне руке задрхтале док су брисале сузе. Поглед му је отишао ка распећу. Потом се прибрао, затворио очи и дрхтавим гласом проговорио:
– Мој отац је био такође сиромашан, али је настојао да ми обезбеди све што ми треба, није желео да ми ишта недостаје. Међутим оно највредније што ми је дао је управо безрезервна љубав и благост. Волео ме је много, а и ја сам њега. Имам чак слободу да кажем да управо због његове љубави разумем како нас то Бог љуби.

Јохан је на тренутак, сузним очима поново погледао распеће, па онда наставио:
– Његов губитак болео ме је много. Знам ја да ћемо се ми поново видети, али ме боли што сам толико дуго без њега, недостаје ми његова подршка и загрљај, недостаје ми његова љубав и присуство.
Овде су сузе већ натапале Јоханово старо, наборано лице.
– Знаш кад се као луда понашам пред децом, управо тада тражим у себи оно детиње, оно старо, заборављено, што ме сећа на очев дом, што ме сећа на топлину његовог загрљаја. Само тада се осећам здраво, прихваћено, људски. Тада осећам бол, али истовремено и велику утеху. Уморио ме је овај свет, умориле су ме његове страсти и помпа, уморила ме је његова непресушна сујета и поноситост.
Док је говорио, старац је тупо гледао у тачку на зиду, док је његов гост, блага осмеха, помно слушао.
– Иако јесам усамљен и то ме чини тужним, истовремено ме и ослобађа. Волим да сам непознат и да ме сви сматрају лудом. Тај благи презир у тишини ове самоће ме некако милује уместо да ме куди и боли. Некако осећам да истински постојим само када не постојим за овај свет, када нисам примећен, када сам презрен. Осећам да тек тада за себе могу рећи: ја јесам.

Вечерња тама, ометана светлом фењера и божићних лампиона обузимала је цео град, у ваздуху се полако осећала празнична радост, док је у мемљивом и влажном подруму, Јохановом дому текао тужни, но ипак радосни разговор двојице необичних саговорника. Тишину је прекинуо гост:
– Шта ти је са породицом? Рекао си да си некада Божић славио са њима.
– У последњем рату који је наша царевина водила био сам мобилисан. Пошто је град у ком сам живео са породицом био на граници, читав је евакуисан због ратних дејстава. Након тог бесмисленог сукоба, који сам на срећу преживео, тражио сам их свуда, али нисам их нашао. Након пар година потраге одустао сам и дошао овде да живим. Повремено бих поново тражио, али узалуд. Од тад је прошло шездесет година.
У мемљивој соби је поново завладала уобичајена тишина.

Јохан је плакао, али коначно, након толико година осећао је радост, радост због сусрета, радост што може са неким поделити своју муку, што поред себе има некога ко га слуша, ко га изгледа приде и разуме и ко га некако ненаметљиво, људски, искрено воли. Понукан овим осећањем, Јохан је наставио:
– Своју жену сам много волео. Била је тако тиха и танана, мила и неискварена. Још ми пред очима играју њене плаве очи и њен мили осмех, још осећам њене руке како ме грле и њене прсте како ме мазе по лицу. У њој сам осећао уточише и сигурност. Просто сам је волео, просто сам јој се радовао. Пошто знам да ћу ускоро умрети, ако је она отишла пре мене, једва чекам да је видим.
Овде је Јохан застао и кренуо нечујно и дуго да плаче. Но за разлику од претходних деценија, ове вечери сузе нису имале укус горчине, већ сласти, плач није товарио још један џак терета на Јоханова стара, измучена леђа, већ је доносио растерећење. Све је у овој чудесној ноћи било другачије. Гост се још увек благо осмехивао, па је поново прекинуо тишину:
– Ускоро ће поноћ, радостан празник, Син Божији постаје Син човечији. Хајде да се нахранимо!
И ово рекавши, Емануел преломи хлеб и даде га Јохану. Лице госта је било светло, а збуњени Јохан, појевши хлеб примети на шакама госта кружне ране и ужаснут не стигну ништа да изусти, а гост му је већ давао чашу са вином, коју Јохан послушно попи. Осетио је благу, тиху радост у срцу. Након толико година, тужно, измучено, суво срце осећало је лагани, тињајући плам радости у себи. Јохан је зачуђено и радосно гледао у госта, који се благо осмехнуо и рекао:
– Јохане, хајдемо кући!

Уснуло тело Јохана Траухофа нађено је пар недеља касније како тихо лежи на кревету мемљиве собе у којој је живео. Зачудо тело се није распадало и није одавало никакве непријатне мирисе. Уснуло старачко лице је попримило обрисе свежине вечности, а на уснама се могао видети благи осмех попут оног са лица непознатог Госта. Власти су сахраниле Јохана на градском гробљу. Пошто му нико није знао име, изнад гроба је постављен само један једноставан дрвени крст. Поставши непознат људима, Јохан је остао познат свом Госту, са којим је отишао кући, да се радује у вечном ломљењу Хлеба и вечном блаженству заједнице љубави са својим ближњима у загрљају свога Оца.

 

 

 

М.Р.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име