*Беседа изговорена на црквену Нову годину
Срећна Црквена Нова година.
Оци Првог васељенског сабора у Никеји 325. године одлучили су да црквена година почиње првог септембра. За јеврејски, старозаветни, изабрани народ Божији, месец септембар је био почетак нове грађанске године. У септембру је сабиран плод и приношена је жртва Богу. Септембар ће бити обележен у хришћанској историји због победе цара Константина Великог над Максенцијем, непријатељем хришћанске вере. Након ове победе уследила је слобода вероисповедања широм Римског царства. Дуго се у хришћанском свету грађанска година поклапала са црквеном и рачунала од првог септембра. Касније је пренета на 1. јануар, прво у Европи, а затим у Русији код Петра Великог. Овај дан се поклапа са прославом великог хришћанског подвижника из древне Сирије, великог стуба Цркве Христове, Симеона.
Благочестиви хришћани, време је створена категорија.
Време је створено као што је створен и простор. Обе категорије, време и простор, одређују космос. Бог је благословио људе да живе у њему. Живећи у времену и простору, ми чувамо време свог живота и, чувајући време свог живота, чувамо време у целини, као творевину Божију, као дар и плод божанских стваралачких сила и енергија.
Стога је, драги моји, одговорност човека за време заиста велика. Човек који живи у Цркви дужан је да чува сваки тренутак свог живота. Живећи у времену, дугујемо себи да време претворимо у вечност. И тако, претварајући време нашег живота у вечно време вечног живота, позвани смо да га преобразимо и да га овековечимо и да осветимо све време, време овога света, историјско време, јер је и оно позвано да уђе у ванвременске димензије литургијског времена царства Божијег, вечног и небеског града Јерусалима.
Зато, љубљени моји, кад год дођете на Свету Литургију и пређете праг светог храма, напуштате време овога света и улазите у време вечног града.
Тамо нас чека вечно припремљена Евхаристија. Седећи око трпезе љубави и истине, једемо Храну живих, пијемо Воду живу, једемо Хлеб живота, односно хлеб натприродног, како је то сам Христос изразио у молитви Господњој.
И сваки пут када изађемо из храма после Евхаристије, поново се враћамо и улазимо у време овога света. Стога је време овога света први предмет хришћанске вере и деловања. Време је икона наше фундаменталне стварности, оптимизма и песимизма, нашег живота као живота и живота као смрти.
Кроз време живот доживљавамо као прилику, као раст, као испуњење и кретање ка будућности. Али, временом се цела будућност завршава смрћу и уништењем. Време је једина реалност живота, иако је само време непостојећа стварност.
Време непрестано помера живот у прошлост, која више не постоји и у будућност, која увек води у смрт. Време ћемо сликовито замислити као линију електричних стубова, испружену према хоризонту. На једној од тачака на путу чека нас смрт.
Љубљени, данашње јеванђеље има управо ту поруку: сви људи и цело човечанство од Адама до данас да постану грађани Небеског града, личности које су сачувале време свог живота, целог живота, тј. себе као личности и време овога света.
Очигледно је да је време свеобухватан облик нашег живота. Савремена психијатрија говори о неугасивој жељи човека да побегне од неизбежне свести о смрти. Живети у времену значи стално се суочавати са коначношћу овог света. Суочавати се са бесмисленошћу живота, осим ако се не појави нешто што ће спречити бесмисленост.
Чули смо из Светог Јеванђеља да постоје људи који злоупотребљавају дар слободе и оцрњују његов смисао одбијањем да уђу у радост вечног живота.
Ми, пак, данас, са овог места, на све вас и на вашу хришћанску савест, позивамо вас да уђете и осветите свој живот и време свог живота.
У том случају, гроб постаје вратима кроз која пролази живот, што значи изградњу вечне и нераскидиве заједнице и заједницу са Живим и бесмртним Богом.
Амин.
О аутору
Отац Стефан Санџакоски, рођен у Струги 3. септембра 1956. године, је ванредни професор Богословског факултета у Скопљу. Након завршене гимназије (природно-математичке) у Струги, уписао је Богословски факултет у Београду. Студије је завршио 1983., а током студија награђен је са две значајне награде: „Др Радивој Јосић“ из области апологетских наука и наградом за најбољег дипломираног студента Богословског факултета у Београду. По препоруци Богословског факултета Богословског факултета у Београду, добио је шестомесечну студијску посету Светој Гори, где је изучавао језик византијских отаца Цркве. У периоду од 1985. год до 1988. године био је на постдипломским студијама у Паризу (Француска) на Православном богословском институту „Свети Сергеј Радоњешки“, где је након положених испита пријавио докторат из области патролошких и аскетских наука. Предмет његовог научног истраживања био је „Apoftegmata patrum“, кодекс монашких изрека из Египта четвртог и петог века. Његов истраживачки пројекат водио је професор Оливије Клеман, ученик чувеног француског егзистенцијалисте Жан Пола Сартра. Отац Стефан Санџакоски течно говори хебрејски, старогрчки, латински, старословенски, француски, енглески, руски и већину других словенских језика. Аутор преко 60 научних радова објављених у међународним и домаћим теолошким часописима.
ИЗВОР: Беседи од Калишта, Рубљов, Струга, 2000.
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 30.05.2022.
