Када говоримо о издаји, најчешће говоримо о томе шта су нам други урадили. О сапутницима који су нас преварили, пријатељима који су нас повредили или одбацили, родитељима који нас нису волели како бисмо желели, итд. Али, у стварности, највећа и најсуровија издаја, која буквално разбија наше постојање, је она коју чинимо сами себи.
Скини капуљачу свом џелату и угледаћеш сопствено лице. Ти си највећи убица свог живота. Одбацио си Божије дарове, људе које ти је Он послао да прате и лече твоје страхове, несигурности и ране.
Ти си Јуда свог живота. Не тражи Јуду у лицима других, ти си себи дао пољубац и већ висиш на смоквином дрвету своје кривице, јер никада ниси могао рећи истину:
„Да, ја издајем себе!“
Да, ја издајем себе када закопам дарове које ми је Бог дао.
Да, ја издајем себе када бирам конвенционалност која мирише на смрт а не на живот.
Да, ја издајем себе када „убијам“ људе који ми је Бог послао да унесу чуда у мој живот.
Да, ја издајем себе када не ценим оно што имам, већ онда када то изгубим.
Да, ја издајем себе када опстајем у мртвим везама, у затвореним круговима, који ме спречавају да узмем живот у своје руке.
Да, ја издајем себе када живим животе других, када служим њиховим потребама и захтевима, јер су ме научили да постојим само онда када задовољавам друге.
Да, ја издајем себе када не слушам своје срце већ свој ум који је програмиран да убије оно што ја стварно осећам, оно што је моје, сваку моју жељу и мој сан.
Да, ја издајем себе сваки пут када отварам гроб својих сећања.
Да, ја издајем себе кад се бојим да патим и плашим се да живим.
Господе, помози мом неверју и кукавичлуку да живим животом који си ми дао…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име