Једном приликом сам осетио да љубав коју примам не одговара ономе ко сам, па сам рекао пријатељима и браћи: „Пружили сте ми пуно љубави, али бих више волео да знате ко сам и колико мрака, траума и рана носим у себи. Ја нисам то што мислите да јесам и не знам да ли би могли да поднесете правог мене.“
Тада ми је један од пријатеља рекао: „Оче, можда не знамо и није нас брига шта радиш, али знамо ко си, јер никада ниси крио своју истину од нас. Ниси нам причао нешто у шта не верујеш и ниси нам дао нешто што немаш. Нисмо те заволели зато што си подвижник или велики „гуру“, нити зато што си савршен, већ зато што си аутентичан, непосредан и човек који говори истинито и из срца. Својим делима потврђујеш то што причаш“.
Не знам да ли се ове речи могу односити на мене, али оно што знам је да никада нисам писао или говорио о нечему у шта не верујем, о нечему што нисам живео или осећао у свом животу. Много тога нисам постигао и можда нећу постићи али сам схватио и тражио.
Никада нисам желео да упирем прстом у било кога јер се осећам сувише малим и грешним да бих то урадио. Све што сам желео је да у својим текстовима и речима покажем велики Божји загрљај, који сам осећао од раног узраста у својим страшним патњама. Загрљај који се никада не затвара, ни за шта и ни за кога.
Желим да сви осете да Бог има план за њих и да их воли заувек. Желим да кажем свима да нису оно што мисле или осећају, нису оно што су им други рекли и ставили им у мисли и срца.
Не, ми нисмо наше мисли или осећања, улоге и маске које носимо сваки дан, ми смо нешто много дубље од мисли и дела. Ми смо слике Бога, светлост Божија, деца Онога који нас је створио и Који неће дозволити да пропаднемо. Ми нисмо „јуче“ или „само данас“, већ оно што можемо постати сутра.
Оставимо заблуде ума и спустимо се до истине нашег срца, где Христос живи, где је увек мир, светлост и радост. Само заћутите и смирите се, и осетићете, макар и на кратко, да су сва превирања на површини мора, а на дну је увек мир. Отидите до дна срца и одморите се.
Искушења су највећи благослов у нашим животима. Сада када пролазимо кроз њих не схватамо то, али ће доћи време када ће се све коцкице склопити и разбацани призори постати најсавршенији сценарио живота.
Јасно је да сви људи могу постати арогантни, али добри Бог нас не оставља. Он се стара да имамо једну или више патњи, искушења која ће нас научити да будемо понизни и приземљени у свакој ствари која нам одузима ум. Дакле, када ме бол обузима, сва моја нада је Христос.
Радујте се Његовим милостима и не заборавите да славите и захваљујете на малим свакодневним тренуцима, где наше ране постају чуда и душа дише.
plibyos.blogspot.com
