Имам 89 година. Мој живот је на самом крају. Живећу још годину, две, три…

Друга половина живота ми је била значајнија. Нико ме није сматрао харизматичним у првом делу живота, док ме сад сматрају.

Постоји перцепција да је младост важна за људе и ми чинимо све што је могуће да јој се вратимо. Нема веће глупости него желети да изгледамо као када смо били незрели.

У другој половини живота стичемо унутрашње, душевне дарове који су много важнији у односу на оне из младости.

Имам рак. Последњих 6-7 година имам рак простате.

Али знам да нећу умрети од њега.

Рак ме је вероватно и заборавио.

Рекао сам психологу код којег сам ишао да мислим да сам га добио због губитка (вољене особе) .

Гледао ме је као некакву будалу.

Емоције које нисмо испољили се складиште у телу.

Имамо психосоматске болести јер смо психосоматска бића.

Узрок рака је губитак. То знамо још од Хипократа.

Особа ће се разболети јер је тајновита, интровертна, веома посесивна, има веома високу потребу за контролом, страх од губитка, од губитка онога што поседује.

Они који не дозвољавају да се испољи туга због губитка су у веома озбиљној опасности.

Здрава туга не води у болест. Туговање никада не престаје и никада не може престати. Али оно може бити здраво, а не патолошко.

Потребно је да много разговарате са људима који вас слушају и унутрашње разумеју.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име