Постоји чудан аспект присуства Бога у свету око нас.
Тај аспект је Његово очигледно одсуство.
Са фасцинацијом читам (јер нисам филозоф, а још мање научник) дискусије око „интелигентног дизајна“ и слично. Претпостављам да се сви слажу да је универзум једноставно диван и дивно уклопљен (не могу да замислим бољи универзум).
Али, тада почиње раздвајање путева јер један види Бога свуда, а други га не види нигде.
Разум свакако не мора да Га пориче, иако се чини да разум није ни приморан да Га призна.
Провео сам већину свог живота у оваквим расправама, на разним местима.
Могу да стојим на било ком месту и видим и присуство и одсуство.
Али како су године пролазиле, дошао сам да до тога да видим нешто што никада раније нисам видео – Присуство у одсуству.
Не желим да звучим превише мистично овде – само да кажем да у сакривености Бога видим откривење Његове љубави.
Творац свих нас вуче нас ка Себи и познању Њега, наговештајима и наговештајима, видљивим а ипак невидљивим знацима.
Чудно порицање које нам Он оставља је простор у коме се рађа љубав.
Љубав се не може присилити, не може се захтевати.
Мора доћи као дар, рођен из воље да се даје.
Да дам Богу поверење да је оно што видим заиста доказ премудрости у којој је створио све ствари такође и простор – онај који Бог испуњава собом и ехо – да, ехо – који нам васиона узвраћа.
Ту се уморим од аргумената – не зато што их не треба износити – већ зато што постаје тешко чути тишину у буци сопствених гласова – тишину која нас позива да чујемо звук Божјег гласа који тутњи свуда око нас.
Има још тога за рећи.
Али, не сада…
Отац Стивен Фримен
blogs.ancientfaith
