Небески хорови Светих учествују у небеском ликовању, на које смо призвани и ми. Тамо је светлост, тамо је слава, тамо је блаженство, тамо је духовно гледање самога Бога!
Али, са друге стране, у свету греха, који предводи кнез таме, ђаво, све се више умножава оно зло које је започело грехопадом нашега праоца Адама.
Ми врло желимо да верујемо да смо „добри Хришћани“ и да су код нас „верске ствари сасвим у реду“. Заборављамо да носимо у себи клице зла, ушлога у свет Адамовим падом, као и то да ни један човек није потпуно слободан од тог зла. Нама је доступно све зло света и нама су доступна сва Божија добра. Свети никада нису заборављали да су, по својој палој природи, грешни.
Наравно, Свето Крштење, Миропомазање и Божанска Евхаристија чине да добро, светлост и врлина у нама дуду јачи од силе греха, али… Зар ми и даље не волимо своје огреховљено „старо ја: Ма колико се духовно борили, довољно је да у тој нашој борби попустимо само за један једини мину, и… шта се дешава? Опет се све оно „старо и драго“, све оно против чега смо се тако дуго борили, у тренутку враћа! И како се често то догађа! Многи духовно посрну или упадају у очајање када постану свесни те истине.
Човек је велика загонетка! Без Бога он ништа не може. А са Богом може све: Све је могуће ономе који верује (Мк. 9,23).
Бог нам дарује све што је неопходно за спасење, не очекује од нас никакве наше заслуге да би нас призвао (у Своје Царство). Он је Онај Који јесте и беше и биће (Откр. 1,14). Он нас бескрајно воли. Он је пошао на Крст ради нас, да би нас спасао и да би нас учинио наследницима Свога Царства.
Из књиге За свет који нестаје три сузе покајања и наде
