Древни свет је изграђен на три фундаменталне реалности — темеља који трају до данас — и Христос је све њих оборио. Није ни чудо што се Његова Црква сматрала и радикалном и опасном. Прва стварност је била основ породице.
Лојалност својој породици — и шире према свом клану, племену или нацији — била је најважнија и надмашивала је сваку другу личну лојалност. То је било зато што је у великом и опасном свету шира породица често била једино место сигурности, а када је све остало неуспешно, увек сте могли да одете кући и пронађете топлину, храну и заштиту која се не може наћи другде. Стога није ни чудо што је оданост породици, племену и народу била неупитан темељ свега што се касније градило у животу. Може се онда замислити како су Његовим савременицима звучале Христове речи о томе како лична оданост Њему надмашује чак и лојалност породици.
„Ко воли оца или мајку више од мене, није Мене достојан, и ко воли сина или кћер више од мене, није Мене достојан“ (Матеј 10:37).
Још је чуднија варијанта ове изреке у Луки 14:26: „Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик.” Сазнање да реч „мржња“ овде не значи „емоционални презир“, већ „одлуку о одбијању“, једва да уклања скандал и жалац.
Христос захтева личну лојалност која све преокреће, руши темеље на којима је изграђен сав живот у друштву.
У чврсто повезаном и интензивно племенском свету јудаизма првог века где су породица и лојалност јеврејском народу били фундаментални за име и идентитет, било је то запањујуће. И, као што су несумњиво истакли Његови непријатељи, више него арогантно за обично људско биће. (Проницљиви хришћани могу открити у овим изрекама још једну Исусову тврдњу о божанству)
Хришћани који су прихватили овај Господњи захтев и дали Исусу своју потпуну и неограничену лојалност стога су формирали нову породицу. Ова оданост Христу чинила је темељ Цркве, која се састојала од оних мушкараца, жена и деце који више нису припадали свету са његовим племенима, већ Христу и Царству Божијем – па стога и једни другима.
Христос је преокренуо светску стварност породице да би је заменио есхатолошком.
Дакле, иако наравно волимо своје земаљске породице, наши крајњи и прави чланови породице су наши сухришћани. Стога ће, на пример, хришћанин у Украјини сматрати сухришћанина у Русији својом правом породицом, а не суграђанина Украјинца који није хришћанин. Есхатолошка природа Цркве стога није апстрактан концепт, већ онај који изазива нас и начин на који живимо у овом свету.
Друга светска стварност је сврха моћи.
Видимо да се ова сврха и парадигма више пута мењају у служби нашег Господа. У свету, моћ је била намењена да служи сопственој вољи и да унапреди нечији сопствени план. То видимо свуда око нас: у свакој компанији и групи шеф је тај чија се воља поштује. Моћ се састоји од моћи над другима.
Али, међу ученицима нашег Господа није тако требало бити.
Јаков и Јован су то научили на своју штету пред крај Христове земаљске службе. Пошто им је рекао да је Царство Божије неминовно и да ће доћи након што стигну у Јерусалим у који су путовали, нису неприродно претпоставили да ће Царство бити земаљско, са првим и другим местима, светским рангом, привилегијама, повластицама и свим другим додацима богате елите. Знали су да Петар функционише међу Дванаесторицом као вођа, и желели су да га збаце и приграбе себи прво и друго место. Стога су Му пришли приватно (Матејева верзија приче открива да су натерали њихову мајку да то уради уместо њих!) и замолили га да обећа да ће они имати највиша места у новом режиму за себе (без сумње намеравајући да намаме Петра лепим портфолиом).
Наш Господ их је обавестио да не знају о чему говоре, јер је њихова претпоставка да ће Царство бити светско са светским погодностима била погрешна. Али, Он није једноставно одбио њихов захтев, већ је открио да је цео њихов концепт моћи погрешан. „Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи:И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.“ (Мк. 10:42-43).
Споро су научили лекцију, а њихов последњи заједнички оброк пре хапшења и разапињања нашег Господа ипак их је затекао у борби за прва места за столом, а нико није желео да изврши задатак најнижег тако што ће опрати ноге другима.
Наш Господ је дакле извршио тај задатак, одложивши своје хаљине, опасавши вилењак са пешкиром, клечећи пред њима и перући им ноге. Док су њихова зачуђена лица горела од стида, Он је објаснио да иако је њихов Господ и Учитељ, Он се не стиди да им опере ноге да би им дао пример служења. Слуга није већи од свог господара, па тако и они морају опрати ноге једни другима у времену које долази (Лука 22:24-27, Јован 13:4-17). Ово није било само прање ногу или понизности или ега.
Радило се о потпуно новом начину коришћења моћи.
Међу Његовим ученицима, моћ, ауторитет и положај требало је да се користе искључиво за служење другима, а не за провођење сопствене воље. Оно што је било важно није била лична агенда, већ добро других, опште добро. У Цркви мора превладати нова парадигма, нов и револуционаран приступ власти. (Каснија историја Цркве ће забележити колико је добро и често овај нови приступ уистину коришћен. Интернет бележи колико се добро користи данас.)
Трећа светска стварност коју је Христос оборио била је стварност религије.
То јест, Он је оборио идеју да су за обожавање Бога потребне жртве, олтари, храмови, свештеници, света места, свети календари и света правила која одређују шта је и ко је чисто или нечисто. То јасно видимо у Његовој изванредној размени са женом из Самарије.
Као Самарјанка, била је убеђена да свештеници морају да приносе жртве на олтару на гори Геризим и да су Јевреји погрешили када су мислили да жртве морају да принесу левитски свештеници на олтару на гори Сион. Христос је све помео када је узвратио: „Жено, вјеруј ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму…Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини…“ (Јован 4,21-23).
Рекавши ово, Христос је предвидео да Његовим следбеницима ускоро неће бити потребне жртве, олтари, храмови или свештеници – тј. да религија како се тада схватала ће бити сувишна.
Отац Александар Шмеман је то јасно разумео и написао: „Хришћанство је у дубоком смислу крај сваке религије… Религија је потребна тамо где постоји зид раздвајања између Бога и човека. Али Христос, који је и Бог и човек, срушио је зид између човека и Бога. Он је инаугурисао нови живот, а не нову религију. Управо је та слобода ране цркве од „религије“ у уобичајеном, традиционалном смислу ове речи, навела пагане да оптужују хришћане за атеизам. Хришћани се нису бринули ни за какву свету географију, ни за храмове, ни за култ“ (из његовог За живот света).
Религија заиста захтева култ — тј. жртве, храмовове, свештенике. Али, хришћанству није потребно ништа од овога, јер оно има Христа, а Он је наша Жртва, наш Храм, наш свештеник. Хришћанство стога није религија, већ присуство Христа у нашој средини који нам доноси нови живот.
Нажалост, ова истина се ретко види, а хришћанство је груписано заједно са другим религијама од стране света — па чак и од стране хришћана.
Ова транспозиција присуства Христа у нашој средини у још једну религију – иако праву религију, у поређењу са другим верама – представља трагично изобличење и неразумевање Христа и Његове Цркве.
То такође води до световности у црквеним људима, јер чини Цркву институцијом, са свим неизбежним компромисима које институције у овом добу морају да направе. Ови тужни компромиси очигледно захтевају много документовања.
Признање да је Христос поништио све фундаменталне реалности овог доба изазива нас да живимо другачије него што живи свет.
Неко помисли на Честертонов афоризам да хришћанска етика није испробана и пронађена захтевном, већ да је била тешка и остављена неискушана.
Као они чија срца припадају Христу, морамо је чешће кушати.
oca.org/reflections
