Протојереј ставрофор Бранко Ћурчин је свештеник храма Вазнесења Господњег на Клиси у Новом Саду. Отац Бранко је рођени Чуружанин који је већ четрдесет година у служби цркве.

 

Поред бројних и великих улога у црквеној служби постао је један од оснивача исцелитељског програма „Земља живих“. Због благе и интересантне реторике, многи воле да долазе на његове литургије, те не чуди што су посећене великим бројем младих а посебно деце. У разговору са оцем Бранком сазнали смо много интересантних детаља његовог живота.

Чуруг је место познато по својим историјским и природним лепотама, испричајте нам нешто о Вашем раном детињству и како Чуруг изгледа из Вашег угла?

„Јесте, ја сам рођен у Чуругу и мислим да је то на неки начин привилегија, мада свакоме је своје родно место центар света. Ту где је човек одрастао, проходао и угледао светлост сунчевог дана, као и топлина родитељског дома, то је оно што човека носи кроз живот. Мислим да је Чуруг заслужио да увек буде поменут. Напомињем да је то место које се помиње још у времену, Георгија, односно деспота Ђурђа Бранковића, као словенско српско насеље. Многима је само име Чуруг загонетно, оно на татарском језику значи хајдук на води као пират“.

Седамдесетих година сте пошли у средњу богословску школу у то време такав потез може да се протумачи као храбар потез, да ли сте тада знали да Вам је тај животни позив предодређен?

„Не сматрам да је то био неки подвиг велики и неки храбар потез, то је била ствар мог избора.  Иако сам тада био дете, имам утисак да су некад деца раније сазревала да су била свеснија себе у односу на данашњу децу. Некад су деца била зрелија и могла су да донесу одлуку. Не кажем да је са 15 година нека зрелост, али у сваком случају тад сам знао да резонујем и размишљам, знао сам шта хоћу и шта желим. Чуруг је много пострадао за време Другог светског рата и има тај мученички печат који носи. Из сваке куће је неко страдао и људи су били јако црквени вероватно кроз то страдање су били привржени вери и цркви. Имали смо добре свештенике у Чуругу и они су имали црквени хор. Црквени живот је био развијен, постојала је веронаука за децу, иако је у оно време било забрањено и у сваком погледу друштвено непрепоручљиво, али је постојало. Људи су ишли у цркву“.

„Кад је Маркова црква, односно црква Светог апостола Марка у Београду на Ташмајдану изграђена, она је била прва већа црква од чурушке цркве, дотле је чурушка црква била највећа у Српству, али је била пуна народа сваке недеље. Људи су у потиљак стајали у цркви, деца су напред стајала, знало се тачно где ко стоји, које породице стоје са леве, а које са десне стране. Занатлије су стајале за певницом, деца су стајала на солеји испред олтара, све се знало и било је пуно“.

„Постојао је ред и поредак, када је у питању црквени живот, тако да сам ја у том миљеу одрастао. Моја бака је била побожна жена, пуно њих из моје куће је настрадало, из тог разлога је она ишла у хришћанску заједницу ондашњу. То је хришћанска заједница коју је водио владика Николај Велимировић коју је он реорганизовао. То је у ствари покрет побожних људи тзв. богомољци. Бака ме је у ствари увела у цркву, под њеним утицајем сам спонтано кренуо тим путем, није она ништа инсистирала, већ спонтано из љубави. Имао сам лепо детињство у Чуругу са пуно другара, ишли смо на Тису и купали се. Тиса нам је баш привилегија. Кад је неко место на реци, онда је то велики дар, Чуруг има тај велики дар“.

Већ неко време служите у цркви на Клиси у којој сте оставили велики печат, какав је осећај присуствовати великим литургијама, кад Вас деца воле и кад због ваше службе долази велики број људи?

„Ја сам свештеник, није тако популарно рећи да је свештеник позив, боље речено служење, али да кажемо у том свом свештеничком служењу ће бити 40 година. Рекао сам свом пријатељу пре неки дан, да кад бих се опет родио, опет бих свештеник био, иако има великих изазова, као и сваки посао. Сваки позив изискује неку посвећеност, али ако човек тај посао ради срцем онда то изискује извесну жртву, тако да љубав подразумева жртву. Не жалим жртву имао сам и имам хвала богу и сада нека је жива и здрава, моју супругу Светлану која ме прати и која ми је била велика подршка у животу. Троје деце имамо хвала богу, одрасли су здрави и сви су вредни и одговорни“.

„У том мом служењу ја сам се трудио, то је био изазов мог служења и времена у којем сам служио. Када сам овде дошао није постојао храм па сам заједно са народом, сазидао храм. У ствари народ је сазидао храм, а ја сам само то координирао и водио, а Бог је дао. Овде је добар народ па је прихватио мене и хтео је да ме чује што је велика ствар. Људи су помогли и сазидали смо овај храм у којем има још пуно тога да се ради, али је храм заиста леп и биће још лепши кад се све заврши и приведе намени. У сваком случају служим овде, доста људи и младог света долази у цркву. Имамо редовно богослужење и хор тако да је све лепо и свечано, људи воле да дођу овде у цркву“.

„Сазидао сам и цркву у затвору, пошто сам ја духовник новосадског Окружног затвора од 1992. године, одлазим тамо где смо сазидали цркву коју смо посветили часном крсту. То је исто интересантна служба свештеника у самом затвору, јер сам се морао и пенолошки образовати да бих могао да обављам одговорно према свим правилима пенологије. Служим у затвору већ 30 година и разне сам тамо људе срео, то је опет прича за себе, могли би да снимимо један филм“.

„У међувремену важно је поменути да 2005. године по благослову нашег владике бачког др Иринеја Буловића, а уз помоћ данашњег нашег патријарха, тадашњег игумана и викарног епископа Порфирија, смо направили терапијску заједницу за лечење болести зависности „Земља живих“ која већ седамнаест година са успехом ради и функционише. Много је људи који су тамо нашли утеху, подршку и исцељење који су били у проблемима зависности. Данас, хвала богу постојимо, то је велико искуство које захтева велики рад са људима који су у проблему зависности

Када разговарамо о том важном подухвату, Ви сте један од оснивача који би могао да нам каже нешто више о том програму, и начину исцељења штићеника?

„Тај програм је спој модерног и традиционалног. Традиционалног у смислу да ми инсистирамо да људи који код нас бораве, негују осећај одговорности и домаћинског принципа живљења. Да буду одговорни према животу, свим животним ресурсима и према свему што нам је Бог дао, то је тај традиционални моменат, да науче да се боре. Организовано је на начин некадашњих породичних задруга, као велика породица где се зна ред рад и дисциплина. У том традиционалном смислу учимо их да се човек помоли Богу ујутру и увече да живе, да прихвате живот онакав какав јесте, да носе себе и да живе са собом“.

„Данас је проблем што људи не знају да живе са собом већ беже од себе и праве себи пакао од живота, онда направе погрешан избор и не знају шта им се дешава. У том модерном смислу то је психотерапија коју ми примењујемо. У основи то је логотерапија коју је формулисао један бечки психотерапеут Виктор Франкл која подразумева да се човек лечи смислом, да у свему ономе што му живот донесе у свим ситуацијама препозна смисао, јер све има неку поруку има неког смисла. Преко пет хиљада људи је прошло кроз нашу терапијску заједницу, хиљаду њих који су завршили наш програм који траје тридесет месеци се осећа добро. Они који нису прошли читав програм, били су годину и више дана они су пола – пола добро“.

„Има пуно њих који се осећају добро и који су се социјализовали, организовали, оженили, имају своје породице и раде. Све то има смисла уз подршку манастира Ковиљ који носи финансијски терет, уз подршку града Новог Сада, добрих људи, канцеларије за вере, многи људи помажу сад да не набрајам све било би много. Наши штићеници бораве код нас бесплатно, што је важно у целом систему исцељења. Човек мора да заслужи да буде ту, не да мама и тата плате да буду ту“.

„То је комплексан пројекат на којем сам ја ангажован и који изискује читавог човека. У тој социјалној димензији црква је важна јер се црква ангажује у том смислу. То је вера на делу, а вера без дела је мртва. Све више има људи који су зависни од коцке, имамо много коцкара јер је лак кеш, срећа без жртве. Оно што сам мало пре поменуо да је лепота живота у жртви, то морамо да схватимо. Ако се човек не жртвује, сваки успех изискује жртву, ми то морамо код наше деце да негујемо и да их учимо да се жртвују и труде, да ће успех да их следује, али не да купујемо љубав деце. Ако урадиш то, ми ћемо теби дати ово, ако урадиш ово ми ћемо теби купити ово. Ти не учиш због родитеља већ због себе, тај осећај морамо да развијамо код деце“.

„Его је јако у експанзији, много се ради на томе да је све то под филмом самопоуздања. У ствари, човек се зароби у самог себе и не примећује никог поред себе, не зна да подели и да живи са другима, то је јако опасно. У енглеском језику, ја се пише великим словом то је јако опасно, ту морамо да будемо опрезни и пажљиви и да учимо децу да деле, то је комуникација. То црква ради две хиљаде година и то је јако битно да имамо ту комуникацију, али у експанзији ових савремених средстава комуникације, интернета и свега што нам се догађа, тога је све мање. Видим да оно што је било јуче није данас што је данас неће бити сутра, не знам где је свему томе крај и да ли уопште има краја“.

Одсуство љубави комуникације, поверења, заједништва и међусобног дељења, да ли је то разлог зашто настаје отуђење?

„Имамо ми много деце код нас који су асоцијални и тога све више имамо, постоје лекови дао је Бог и лекове да се људи изнивелишу и емотивно. Данас нажалост имамо јако много злоупотреба тих психоактивних лекова које имају онај црвени троугао“.

Да ли су такви конзументи такође штићеници Вашег програма?

„Ми такве људи примамо у сарадњи са лекаром да он процени да ли ми можемо да му помогнемо, јер постоје људи којима ми не можемо да помогнемо. Морају да иду у болницу или неку другу психијатријску болницу у којој морају да се лече“.

 У данашње време појављују се различите болести зависности код младих људи, између осталог и зависност од видео игара, кажите нам нешто о томе?

„Имамо и такве деце која су зависна од играња видео игрица и то исто ствара једну врсту зависности. На крају крајева сви смо ми од нечега зависни, с тим што постоје социјално прихватљиве зависности и социјално неприхватљиве зависности. Ако је човек асоцијалан кроз те видео игрице, добија потпуно другу и обрнуту перцепцију живота и одлази у тај виртуелни свет где је све нереално и кобајаги. То су ти асоцијални људи који долазе код нас и они се са успехом, хвала богу, рехабилитују, али то постоји и све више има такве деце. Зато ја апелујем на родитеље да пазе како деца користе компијутере и игрице“.

„То је сад тренд, ако сви, морам и ја. Не можемо их скроз искључити, али у сваком случају треба их некако уоброчити треба на неку разумну меру то све свести. Има још једна зависност коју смо ми покушали да лечимо, али безуспешно, то је бескућништво или како се то каже данас, клошарење. То је исто навлака и човек који се навуче на бескућништво он не може да се излечи, јако тешко. Постоји посебан програм који ради лутеранска црква у Немачкој, али сам видео да људима који су у проблему бескућништва, не можемо да помогнемо јер је то једна посебна врста зависности“.

„Тако да има пуно зависности у које се људи несмотрено и тако спонтано животним околностима уведу, можда је то ствар непажње и личне небриге. Мислим да човек сам себи од живота прави рај и пакао, то је ствар избора. Морамо то да знамо и деци да говоримо, сваки човек који одлучује, себи од живота прави рај или пакао“.

Шта бисте поручили будућим свештеницима?

„Сваки период живота је леп на свој начин, опет то кажем да све зависи од човека, како он све  види и доживи. У свему човек може да види нешто добро као што у свему може да види лоше. Данас је лоше тренд, када некоме причате нешто лепо, гледају те бело, модерно је сада само ако је неки црњак и то се пласира и то се слуша. Трудио сам се да увек видим нешто добро и позитивно у свему, да људима прилазим и да људе примам без предрасуда. Сваког прихватим онаквог какав јесте“!

„Јако је важно да сваког прихватамо онаквог какав јесте, не каквог ми желимо да буде, јер једно су наше перцепције и визије, а друго је какав он стварно јесте. Таквог га Бог жели, таквог га је створио и у томе је лепота овога света у том шаренилу“.

„Један родитељ једнога свештеника младога зове мене у своје време и каже: „Знате мој син је одлучио да буде свештеник“! Сад не могу да схватим да ли је он сад љут зато што му је син одлучио да буде свештеник, јер то добро или није добро, па сад онако изокола кажем: „Можда треба дете подржати у његовој жељи“, тако ја све изокола.

„Не то је све у реду“, рекао је он: „Него, није он певач“.

Кажем: „Нисмо ми певаљке, читамо молитву свако својим гласом“.

Каже: „Није он баш неки интелектуалац“.

Кажем: „Добро, зато иде у школу да научи, читаће, образоваће се, радиће на себи“.

„Он је и мангуп“. Рекао сам: „И треба да буде мангуп , треба да буде отресити! Свештеник мора да буде отресит човек“.

Каже он: „Не знам, шта му је онда потребно“?

Ја кажем: „Треба да има велико срце, да у њега стану сви, то је јако важно, да свештеник воли људе и да има велико срце и онда је све решено“.

 

 

gradskeinfo.rs

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име