Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди (Мт 16. 26)
Нема у Јеванђељу, а можда ни у целокупној религијској литератури, речи над којима би савремени човек требало да се замисли више него над овима. Јер ове речи би се могле истаћи као спиграф целе наше епохе, са њеном тежњом да задобије свет и невероватним заборавом на духовно и унутарње.
Поједини мислиоци Запада савремену цивилизацију називају „потрошачком“, јер човек у њој себе доживљава пре свега као потрошача, и то потрошача неограничених
апетита. Он је изашао из стадијума елементарне борбе за опстанак и сада му ничег није доста, он сада жели све више и више. Ова тежња, међутим, веома је плитка и ограничена.
Некада су сви најбољи људи маштали о томе како ће човек, када се ослободи од мукотрпне и бескрајне бриге за прехрану, од робовања храни, од природне потребе за
смештајем, топлотом и одећом, бити у могућности да свој живот испуни вишим смислом и вишом лепотом, да више неће само постојати, него управо живети.
Међутим, како се елементарне потребе човечанства задовољавају, тако ова машта његових најбољих представника не само што се не остварује, него се, напротив, умањује по обиму и садржају. Ево њега, ситог и одевеног човека. Шта он жели Испоставља се – исто то, само у све већим и већим количинама. Он жели квантитет а не квалитет, спољашње а не унутарње. И тако је са појединцем, са целим народима и са читавом нашом цивилизацијом. Народи, ако су велики и моћни, желе да у буквалном смислу „задобију свет“, тј, да га освоје и подреде својим интересима и потребама. Појединац, пак, жели да „задобије свет“ на свој начин, тако што ће уграбити што је могуће више појединачних „земаљских добара“.
Како је то чудно и бескрајно жалосно! У епохама које историчари називају „мрачне“, у временима када се човек наизглед једино и борио „за опстанак“, развила се слика култура душе, настале су највеће духовне вредности. И данас милиони туриста из дана у дан одушевљено разгледају споменике те културе. Разгледају их и упорно, покушавају да схвате одакле су настали, шта је подстицало, тог „поробљеног човека да машта о таквој лепоти, да стекне такво виђење света, да нам остави такву замисао, такве, машите, такве ризнице.
Данашњи, пак, „ослобођени“ човек изгледа да ништа и не може да створи сем ругла и бесмисла. Штавише, кад се услед тог потрошачког друштва, друштва усредсређено;
искључиво на оно спољашње, неким чудом појави човек који нас подсећа на унутарње, који се обраћа нашој души, друштво и власт му брже-боље затварају уста, приморавајући све остале да углас узвикују како им није потребно ништа сем материјалног комфора, а камоли нека тамо душа. Али управо то и значи буквално „души својој наудити“. Зар је могуће да не видимо да управо души све више и више шкоди наше страшно савремено доба са својим бездушним оптимизмом. са својим хвалоспевима количини, са својим тријумфалним одрицањем духовног смисла2 Зар нас не брину сопствена деца која расту сита и задовољна, а да никада ни не помисле
на душу»
Вековима је човек говорио; „Доћи ће слобода, нећу више дрхтати над парчетом хлеба, умирати од глади и хладноће, пружићу својој деци све што ја нисам имао, пружићу им
срећу“. И ето, дошла је и та „срећа“: милиони, милијарде људи чија осакаћена душа као непотребни орган одумире. Њима је наређено да желе потрошачку срећу и они је
желе, наређено им је да је назову слободом и они је називају. наређено им је да забораве на душу и они су заборавили.
Али можда ће у ове празничне дане нешто затреперити у какви о срцу. Можда ће осетити да тамо, у дубини зјапи некаква чудна празнина коју не може испунити ни цео свет, макар га и задобили. Можда ће се сетити стихова које ја давно, давно један тада још само дечак: „јер звукове неба заменити њој не могаше земаљски пој“. Можда ће
поново пронаћи своју рањену душу, уснулу у тешком потрошачком мамурлуку, и зачути речи: Каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди
На ту душу желео сам данас да вас подсетим из самог срца наше све бездушније цивилизације.
Из књиге Александар Шмеман – Беседе на радију Слобода 1
