Оно што највише чуди када је реч о званично антирелигијској пропаганди, то је чињеница да она Христу придаје посве безначајно место. Колико књига, колико брошура је написано против хришћанства, шта све у њему нису разобличавали, раскринкавали и исмевали! Али о оном главном, о ономе што је, ван сваке сумње, живо срце хришћанске вере – о томе се у њој не говори скоро ништа.

С времена на време може се чути бескорисни, застарели аргумент да Христа уопште и није било, да је он најпре измишљен, те да су затим људи поверовали у њега и почели да му се клањају и да га обожавају. Овај аргумент је застарео зато што данас ниједан озбиљан научник не сумња у Христово историјско постојање, али и зато што је историју хришћанства, тако дугу, сложену и богату, напросто, апсурдно заснивати на најобичнијој превари. Зато и јесте неупоредиво лакше разобличавати недостатке свештенства и разна историјска застрањења религије, неголи говорити о ономе што је стварни покретач вере. Тешко је борити се против Христа, па онда боље претварати се да у средишту хришћанске вере није он, него нешто друго, некаква „религија уопште“. Али у центру хришћанске вере није „религија уопште“, него сам Христос. И зато хришћанин себе одређује једино у односу на Христа и једино о Христу треба расправљати, не о нечем другом. Ако се све оно што званична пропаганда говори о штетности  религије може применити и на Христа, ако се и за њега може рећи све оно од чега врве „научно-атеистичке“ брошуре, онда су њихови аутори у праву. Али ако о Христу ћуте само зато што у души знају да о њему немају шта да кажу, онда сва та антирелигијска пропаганда пада као најобичнија злонамерна лаж.

Одакле ми знамо за Христа? Од оних који су били живи сведоци Његовог живота, од оних које је он назвао апостолима. тј. изасланицима. Хришћанска заједница, Црква, живела је сведочењем тих изасланика. То сведочење су, затим чувала безбројна поколења хришћана, оно је забележено у многим споменицима црквеног живота. Но најважнији споменик апостолског сведочења је Нови завет – књига у којој су сакупљени најстарији и најважнији списи Христових непосредних ученика. О овој књизи се одавно воде многе дискусије, она је проучена са свих могућих становишта, око сваке њене фразе вођене су битке, око сваке речи. Монографије и чланци о Новом завету броје на десетине хиљада. На овом пољу радило је мноштво филолога, историчара и археолога, и верника и неверника. И мада се мишљења стручњака разилазе око многих питања, оно око чега се сви они слажу може се, мислим, изразити овако:
Нови завет описује Исуса Христа онако како су га запамтили и онако како су у Њега поверовали непосредни сведоци његовог живота. Ми можемо да не делимо њихову веру, али у том случају пред нама стоји загонетка човека који је живео као да је Бог. Јер управо то је оно што тврди Нови завет – да је Христос истинити Бог. Ми, дакле, можемо да не прихватимо ову тврдњу, али чињеница је да аутори Новог завета тврде управо то, а не нешто друго. Да бисмо ову тврдњу могли вредновати, морамо је најпре саслушати. А управо то званична антирелигијска пропаганда не жели, па радије или ћути о Христу, или се извлачи на опште, безначајне фразе.

Јеванђеље почиње Христовим рођењем и детињством. Сазнајемо да се родио у скромној пећини близу Витлејема, мајушног градића у невеликој Јудеји (тада провинцији Римског царства), у породици сиромашној, иако царског порекла. Као контраст сиромаштву, које додатно наглашавају околности рођења (у граду нема места за Христове родитеље који долазе издалека), Јеванђеље од самог почетка истиче тајанствену космичку славу којом је окружено Христово рођење: Мајка Дјева, звезда, анђели који певају хвалу… Овај контраст и спој слабости и моћи, сиромаштва и славе, даје да тако кажемо, тон целом Јеванђељу. Бог долази људима али долази тајно, у немоћи и понижењу, не да би застрашио и покорио, него да буде слободно препознат, слободно прихваћен. Бог је човекова слобода – то је прва тврдња, прво откровење Новога завета.

Затим нам се укратко говори о Христовом детињству. Христос одраста у кући сеоског дрводеље и постаје, такође, дрводеља. Живи са својом мајком, међу својима, ради сопственим рукама. И Исус напредоваше у премудрости и у
расту и у милости код Бога и код људи (Лк 2, 52). Другим речима, Исус одраста, живи праведно, у слози са свима. Са око тридесет година напушта свој дом и своје најближе и почиње да проповеда. Тада се одвија други догађај којем,
поред Христовог рођења, Јеванђеље приписује изузетан значај — Исусово крштење од Јована у реци Јордану.

Палестински Јевреји су у то време живели у напетом очекивању Месије – Спаситеља ког ће послати Бог. Једни су очекивали да ће им Месија донети ослобођење од римског ропства, други су се надали свеопштем тријумфу
једнобоштва, тј. вере у једног истинитог Бога, и крају паганског многобоштва, трећи су чекали долазак Царства Божијег на земљу, тј. апсолутног моралног савршенства и љубави. У сваком случају, било је то време напетог очекивања. Непосредно пре него што ће Христос започети своју проповед, у Палестини се јавља верски учитељ по имену Јован, који свуда објављује да је куцнуо час Спаситељевог доласка и да се треба припремити тако што ће се свако покајати и очистити свој живот. У знак тог покајања, тј. признања својих грехова и потребе за очишћењем, мноштво људи је долазило код Јована да их он крсти у водама Јордана. Тако је дошао да се крсти и сам Христос, и Крститељ је у њему препознао Месију, Спаситеља.

Нови завет истиче да се овим догађајем Христос поистоветио са свим људима, узевши на себе њихову судбину или, како Црква каже, узевши грехе света, и да је управо у том смирењу, у тој љубави по први пут признат, препознат и исповеђен као Спаситељ људског рода. Опет исти контраст и у исто време спој, и опет иста она мисао од суштинског значаја за свеобухватно разумевање хришћанства: пут према Богу није ка споља него ка унутра, јер то је пут слободног препознавања, слободног сусрета.

Хришћанско схватање Бога се не може разумети ако не схватимо да Бог човека не присиљава, већ да се најпре он сам смирује пред човеком. То Божије смирење јесте његово најпотпуније и најсавршеније откровење, које је зато људима дато у смиреноме Богочовеку Христу.

Књига: Беседе на радију Слобода 2

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име