„Био сам сигуран да ће ме убити. Постао сам ужасно нервозан и забринут. Претурао сам по џеповима да видим није ли је можда нека цигарета ипак остала после претреса. Пронашао сам једну.
Руке су ми се толико тресле да сам једва успео да је ставим у уста. Мећутим, нисам имао шибице – одузели су ми их.
„Погледао сам мог тамничара кроз решетке. Није ме гледао у очи. Kоначно, нико не гледа у очи неку ствар или мртво тело. Дозвао сам га и упитао: „Имате ли шибицу молим вас?“ Погледао ме је, нестао ми са видика и вратио се да ми упали цигарету.
„Kада се приближио и запалио шибицу, случајно су нам се сусрели погледи. У том тренутку сам се насмешио. Не знам зашто сам то урадио. Можда од нервозе, а можда због тога што када се некоме јако приближите, тешко да можете да одолите да се не насмешите. У сваком случају, смешио сам се. У том моменту, иако је то невероватно, измећу наша два срца, измећу две људске душе севнула је варница. Знам да он то није желео, али мој осмех прескочио је шипке и изазвао осмех и на његовим уснама. Запалио ми је цигарету, али се није одмакао. Остао је близу мене, гледао ме директно у очи и наставио да се смеши.
„И даље сам му се смешио, сада свестан да је он човек, а не само тамничар. И он је мене видео у другачијем светлу. „Имате ли децу?“ – питао је.
„Имам, ево показаћу вам их.“ Извадио сам новчаник и нервозно по њему тражио слике своје породице. Он је такође извадио слике своје деце и почео да прича о својим плановима и надама у вези са њима. Очи су ми биле пуне суза. Рекао сам да више никада нећу видети своју децу, да никада нећу имати прилике да их видим како расту. И њему су засузиле очи.
„Изненада је, без речи, отворио ћелију и извео ме. Извео ме је из затвора, а, исто тако без речи, споредним путем, и из града. Тамо, на крају града, оставио ме је. Ћутке се окренуо и пошао назад ка граду.
„Спасао сам живот захваљујући осмеху.“
Осмех је неизвештачена, непланирана, природна веза између људи. Причам ову причу зато што бих волео да људи схвате да испод свих слојева које стварамо да бисмо заштитили себе, свој понос, своју титулу, своју диплому, свој статус и потребу да на нас гледају на одређени начин – испод свега тога стоји наше аутентично и есенцијално биће. Не устежем се да то назовем душом. Истински верујем да ако тај део вас и тај део мене могу да се препознају, ми нећемо бити непријатељи. Међу нама не могу да се развију мржња, завист или страх. Са жаљењем закључујем да нас сви ти други слојеви, које тако темељно градимо током живота, раздвајају и изолују па не можемо да остваримо прави контакт са другима…
