Израдио је такође у Милану, у Манастиру доминиканске браће санта Марија деле Грације, једну Тајну вечеру – врло лепо и изванредно дело; главама апостола дао је толико величанствености и лепоте, док је Христову главу оставио недовршену, јер је осећао да неће имати снаге да изрази сву божанску лепоту коју изискује Христов лик. Овом делу, које је сматрано завршеним, Миланежани и други странци су се увек много дивили; треба истаћи да је Леонардо замислио и успео да изрази сумњу апостола и жељу да сазнају ко је издао њиховог учитеља. На свим лицима изражени су љубав, страх, презир или туга што не могу у потпуности разумети смисао Христових речи; они не заслужују мање дивљење него фигура Јуде, на којој је изражена упорност, мржња и издаја; свака и најмања стварчица на овом делу израђена је са невероватном пажњом; чак је и столњак приказан тако да се ткање ни на правом ремском платну не може боље видети.
Прича се да је приор овог манастира наваљивао врло наметљиво да Леонардо заврши дело; изгледало му је чудно што Леонардо некада по пола дана занесено размишља не радећи ништа, док је он желео да и Леонардо, као и они који су копали у врту, никада не пусти кичицу; и пошто му то није било довољно, он се потужи војводи досађујући му толико, да је овај био приморан да пошаље по Леонарда; војвода на леп начин замоли уметника да се лати посла, дајући му на знање да све то чини због наваљивања приора. Леонардо, познавајући оштри и обазриви дух овог владаоца, зажели (што никада није чинио са приором) да опширно поразговара са војводом о тој ствари. Говорио му је много о уметности и убедио га да узвишени духови, радећи понекад мање, постижу веће резултате, јер у својој глави траже и стварају оне савршене замисли које касније изражавају и остварују рукама онако како су их замислили. Он је додао да му је остало да изради још две главе; Христову не може наћи на земљи, а његова машта нема снаге да створи лик који би својом лепотом и небеском љупкошћу одговарао оваплоћеном божанству. Недостајала му је затим и Јудина глава, која му је такође задавала бриге, јер није веровао да ће моћи замислити лик који би приказивао онога ко је, примивши толико доброчинства, имао тако окрутно срце да се усуди да изда свог учитеља и створитеља света; обећао је да ће за ову главу тражити лик, али ако на крају не нађе ништа боље, остаје му једино да узме лик тако наметљивог и неувиђавног приора. То је толико насмејало војводу, да му је рекао да хиљаду пута има право. И тако је јадни приор, сав збуњен, наставио да се брине о радовима у врту, остављајући на миру Леонарда, који је лепо израдио Јудину главу, приказујући је као оличење издајства и нечовечности. Христова глава је остала, како је речено, недовршена.
Ова слика, јединствена по својој племенитости, било због своје композиције, било зато што је рађена неупоредивом марљивошћу, побудила је жељу француског краља да је однесе у своју краљевину; стога је свим средствима покушавао да нађе архитекте који би је опремили дрвеним и гвозденим гредама да се може пренети без опасности; не водећи рачуна о трошковима – толика је била његова жеља. Али пошто је ово дело израђено на зиду, његово величанство је морало одустати од жеље, а слика је остала Миланежанима.
Животи славних сликара, вајара и архитеката, Ђорђо Вазари