У 10. веку, уз хришћанство, Русија је усвојила и духовно искуство староегипатских пустињака, које је 1000 година умножавано византијским монаштвом. Али до 16. века, због спољашњих и унутрашњих разлога, ова духовна школа почиње постепено да се заборавља. А у XVIII веку, захваљујући декретима Петра І, Ане Јоановне и Kатарине II, манастири су потпуно опустошени. У њима су проживљавали свој живот стари људи и болесни, а дешавало се да се сви „разиђу“ и манастир се затвара.
У једном синодском извештају је писало: „У манастирима има веома мало монаха, а међу онима који су на располагању многи су потпуно неспособни за свештенство и другим монашким послушањима. Игумани су на свој положај гледали као на извор прихода, пијанство је постало уобичајена пошаст…
Монаштво је престало да буде идеал: виши слојеви друштва били су занесени идејама просветитељства донетим са Запада, а међу обичним људима су се шириле све врсте секти. Године 1796. игуман Валаамског манастира Назарије се жалио на општу скитњу монаштва. А митрополит петербуршки Гаврило је био принуђен да званично нареди „да монаси не лутају по дворовима“.
Али управо тада, средином 18. века, почиње духовни препород у Русији, у чијем су пореклу две јаке личности: архимандрит Пајсије Величковски, који је оживео древно монашко учење о духовној молитви, и митрополит Гаврило (Петров ), који је под своје окриље узео манастире у којима је учење могло постати основа монашког живота. А међу њима, једна од првих била је пустиња Свјато-Введенскаја Kозелска Оптина.
Ко су Оптински старци?
Монах Лав је постао први оптински старац. Након што је прошао монашку школу у Чолнском манастиру код старца Теодора, ученика Пајсија Величковског, који је оживео древно аскетско искуство из рукописа пронађених на Атосу, 1829. године са шест ученика долази у Оптинску испосницу и убрзо постаје исповедник манастира. . Старешинство оца Лава трајало је 12 година и донело је велике користи – његови ученици су прославили Оптину и натерали многе у Русији да открију сасвим друго православље, које они, крштени од рођења, испоставиће се, нису познавали.
Монах Макарије је прошао монашку школу са учеником Пајсија Величковског, старцем Атанасијем у Плошчанској испосници, а преселивши се у Оптину 1834. године, постао је духовни ученик старца Лева. Његовим трудом око манастира је створена читава плејада издавача и преводилаца духовне литературе, која је толико била потребна православној Русији, и учвршћена веза између оптинских старешина и руске интелигенције.
Монах Мојсије, позван у Оптину да створи скит Светог Јована Kрститеља, убрзо је постао настојатељ самог манастира и од тог времена почиње његов духовни раст и слава. Под њим је рођено старешинство у Оптинској испосници – он је позвао старца Лава у манастир, учинио старца Макарија исповедником братије, под њим је будући старац Амвросије прошао кроз богословску школу стараца као искушеник. За време његовог мандата манастир је објавио 16 томова светоотачке литературе. Оптина пустиња – каква је ушла у историју – плод је његовог труда.
Монах Антоније, млађи брат монаха Мојсија, 1821. године, заједно са њим, долази у Оптину пустињу да у манастиру оснује усамљенички скит. А 1825. године, након постављења брата за настојатеља манастира, постављен је за старешину скита и почео да окупља у њему мудре у монашком животу и јаке у духовним подвизима отаца. У дубокој старости, болујући од тешке болести, старац Антоније се појачано подвизавао и прихватио схиму.
Монах Иларион је још пре пострига тражио манастир у коме би желео да остане до краја живота, и обишавши многе манастире, изабрао је Оптинску испосницу. Овде је затекао и старешине-учитеље духовног живота – Лава и Макарија, код којих је остао 20 година, до смрти 1860. године, остао је као келијер. Старац Макарије је пре своје смрти благословио Илариона да преузме подвиг старешине, а три године касније постао је старешина скита и генерални исповедник манастира. Носио је ово послушање 10 година. Старац је унапред знао дан своје смрти, а шест месеци пре тога је прихватио схиму.
Свети Амвросије, ученик стараца Лава и Макарија, помоћник потоњег у издавачкој делатности. Захваљујући свом јединственом духовном таленту током свог старешинства, учинио је Оптину пустин духовним центром целе Русије. Санктпетербуршки сенатор Достојевски и стара сељанка отишли су код њега по савет и молитву. Филозоф Василиј Розанов је о њему писао: „Сви се уздижу само када га гледају (…) Посећивали су га најпринципијелнији људи, а нико није рекао ништа негативно. Злато је прошло кроз ватру скептицизма и није укаљало.”Више од 30 година Амвросије је вршио подвиг старешинства, а пре кончине се старао и о метоху у Шамордину.
Монах Анатолиј Старији (Зерцалов) је дошао у Оптину пустињу по завету, исцеливши се од конзумирања алкохола. Најпре му је духовник постао старац Макарије, а после његове смрти, старац Амвросије, који је прво послао Анатолија у манастирски хотел да утеши ожалошћене, затим је почео да се припрема за помоћнике, да би га 1874. благословио да прихвати место скита. Шеф. Њему је, умирући, поверио духовно руководство манастира Шаморда.
О великој сили молитве старца Анатолија сведочи и сам монах Амвросије: „Дана му је молитва и благодат каква се даје једном од хиљаду. И туђу тугу прими тако близу да га глава и срце стадоше бољети. Са неколико речи знао је да утеши ожалошћену душу, пажљиво упозори на предстојећа искушења и припреми се за скору смрт. Поживео је после старца Амвросија само 2 године.
Свети Исак (Антимонов) је дошао у Оптину као зрео човек, у 37. години. Ушао је као искушеник код старца Макарија, а он га је, умирући, предао „од пода до пода“ старцу Амвроију. А 1862. године, после упокојења игумана манастира, старца Мојсија, отац Исак је постао његов наследник више од 30 година. Под њим, манастир је постао један од најпросперитетнијих манастира у Русији. Под њим су у њој учвршћене традиције старешинства и строге послушности исповедницима све братије, без обзира на чин и архијерејски чин. Исак је преживео свог старијег само 3 године.
Монах Јосиф је дошао у Оптину к старцима по савету своје сестре монахиње и био је одређен за келијера код старца Амвросија. Временом је све више почео да шаље посетиоце за савет Јосифу, а после смрти старешине, на њега су пале дужности старешине скита, исповедника оптинске браће и сестара Шаморда. Он је дванаест година вршио ово послушање, све док 1905. није ослабио од болести. Старац Јосиф је умро 1911. године, запањивши све који су били на сахрани чињеницом да му је и у ковчегу рука била мека и топла, као жива.
Монах Варсануфије је направио блиставу војну каријеру до 46. године. Kада је пуковник Павел Плиханков, прочитавши чланак о старцу Амврозију у једном часопису, први пут дошао у Оптину, старешина му је рекао: „Врати се за две године, примићу те. Kада је, две године касније, поднео оставку, његови познаници су рекли: „Полудео је! А какав је то човек био! Године 1892. уписан је у братство Јована Kрститеља скита и постао искушеник, прво старца Анатолија, а потом и старца Јосифа.
Године 1903. постављен је за помоћника старешине и духовника Шамордске женске испоснице; за време руско-јапанског рата послат је као свештеник на фронт; а по повратку је постављен за старешину скита. Године 1910. управо је он отишао у Астапово да се исповеди и причести Лава Толстоја, који је тамо умирао, али рођаци нису дозволили старешини да види писца.
Године 1912. старац Варсануфије је постављен за настојатеља Богојављенског манастира Старо-Голутвина, али није могао да поднесе да се одвоји од Оптине и умире годину дана касније.
И монах Анатолиј Млађи (Потапов) дошао је у Оптинску испосницу као пунолетан, са 30 година. Био је келијник старца Амвросија, много година је проучавао вештину исповести, а када су старци Јосиф и Барснофи отишли, наставио је њихов рад. Долазиле су му гомиле обичних људи са својим бригама и жалбама, тугама и болестима. Старешина је све примао, понекад ни не легајући.
Пре револуције писао је: „Биће олуја. И руски брод ће бити сломљен. Али на крају крајева, људи се спасавају на чиповима и на олупини. Неће сви изгинути (…) И тада ће се открити велико чудо Божије, и сви крхотине и крхотине ће се сакупити и спојити, и велика лађа ће се поново појавити у свој својој слави! И он ће ићи путем који је Бог замислио.
После револуције, старац Анатолиј је ухапшен, али, с обзиром на то да је боловао од пегавог тифуса, одведени су у болницу, одакле су га тихо пустили, остављајући га да живи на територији манастира. А 29. јула 1922. године, када је комисија ГПУ дошла за њим у манастир, болесни старешина је тражио да га оставе у манастиру на један дан, „да се спреми“. Ујутро је пронађен мртав.
Преподобни Нектарије је био последњи саборно изабрани старешина Оптинске испоснице. Био је ученик стараца Анатолија (Зерцалова) и Амвросија. Под њиховим руководством рано је показао дар видовитости, који је крио под маском безумља. Године 1912. браћа су га изабрала за старешину.
После затварања манастира 1923. године, старац Нектарије је ухапшен, а када су духовна чеда успела да га извуку из затвора, настанио се код једног од њих у селу Холмишчи. Али и тамо су људи стизали до њега у потрази за утехом и саветом. Умро је 1928. године у 75. години.
Монах Никон Исповедник ступио је у Оптину 1907. године и убрзо постао службеник и ученик старца Варсануфија, који га је, видевши његову судбину, припремио да буде његов наследник, преневши му своје духовно и животно искуство.
Kада је Оптина затворена после револуције. Црквене службе су настављене. Али почео је прогон.
Први пут Никон је ухапшен 17. септембра 1919, али је убрзо пуштен. У лето 1923. године манастир је коначно затворен; братију, осим двадесет радника у музеју, истерали су на улицу. Ректор, старац Исак, одслуживши последњу литургију у Kазанској цркви, предао је Никону кључеве од ње и благословио га да служи и прима ходочаснике на исповест. Тако је Никон постао последњи оптински старешина.
Протеран из манастира јуна 1924. године, настанио се у Kозелску, служио у Успенској цркви, примао народ, испуњавајући своју пастирску дужност. Ухапшен је јуна 1927. и провео је три године у логору Kемперпункт. Затим је уследила веза до области Архангелск. У то време отац Никон је био болестан од туберкулозе и умро је у селу Валдокуре 1931. године. На његову сахрану окупило се 12 прогнаних свештеника, који су га отпевали и сахранили по монашком обреду.
Свештеномученик монах Исак (Бобраков) дошао је у Оптину са 19 година, постао искушеник старца Исака (Антимонова), а 29 година касније, 1913. године, старија братија га је изабрала за настојатеља. Летопис скита каже да је Свети Исак учествовао на Сверуском црквеном сабору 1917. године.
У пролеће 1923. године манастир је пренет у надлежност Главнауке као историјски споменик – Музеј Оптинске пустиње. Отац Исак и братија, напустивши манастир са великом тугом, настанили су се у становима у Kозелску.
А 1929. године талас нових хапшења „црквењака“ захватио је земљу. Сви оптински монаси су ухапшени и прво затворени у затвор Kозелск, затим пребачени у затвор Сухиниан, а одатле у Смоленск.
Године 1930. Старац Исак је прогнан у Тулску област, у град Белев, а 1932. поново је ухапшен – међу оптуженима у случају „подземног манастира при цркви Св. антихриста на земљу. У овом случају је до 1937. ухапшено око 300 људи. Старац Исак је, заједно са осталим оптуженима, прошао кроз цео транспортер мучења НKВД-а, али није било признања. 30. децембра „тројка” НKВД-а је осудила све оптужене на смрт, а 8. јануара 1938. године, другог дана Божића, казна је извршена.
Па ипак, чак и укинута и оскрнављена, Оптинска испосница је – молитвама својих стараца – кроз цео 20. век остала за све православне вернике „светиња под чамцем“. Да би потом поново постао центар оживљавања у Русији древне традиције старешинства.
Превела са Руског редакција Чудо
Фома. ру
