ОН ДОЂЕ НОЋУ ИСУСУ – поруке тајанственог разговора Никодима и Христа

Христов разговор са Никодимом је један од познатијих одељака Новога завета (Јн 3:1-15). Употребом изузетно снажних асоцијација и мотива, у овом дијалогу који бележи само еванђелиста Јован, покренуте су изразито снажне теме вешто укомпоноване у литерарни и богословски контекст еванђеља. Изнова се сусрећемо са кључним темама Јовановог еванђеља: светлост (овог пута у наглашеној одсутности физичке светлости будући да Никодим дође Исусу ноћу), сведочанство и сведочење, вера јесу, дакле, теме које се протежу и развијају од Пролога Јовановог еванђеља па све до његовог краја  (овде линк).

Разговор са Никодимом је један од кључних момената у разумевању свеукупне поруке овог новозаветног списа и, стога, уочавање  порука које су садржане у њему су од нарочитог значаја за схватање четвртог еванђеља у његовој целини.

Занимљиво је приметити да су актери описаног догађаја две личности, а да обе говоре у плуралу. Христос тако говори заиста, заиста вам кажем: да оно што знамо говоримо и што смо видели сведочимо, и сведочанство наше не примате (Јн 3:11). Није сасвим јасно ко су то ми из Христовг исказа, али највероватније да – у складу са претпоставком о тзв. колективном ауторству Јовановог еванђеља – аутор Христа препознаје као оног који говори у име свих сведока који се јављају у овом спису.

Оно што је, међутим, значајније од идентификовања ми одређења у Христовим речима јесте сама тврдања ми знамо, која је заправо антитетичко понављање речи којима се на самом почетку дијалога Никодим обратио Христу: знамо да си учитељ од Бога дошао (Јн 3:1).

Идентификовање ми – групе из Никодимовог исказа је доста лакше. Никодим према уводним речима еванђелисте долази Христу у име фарисеја, вероватно као њихов представник у Синедриону (идиом кнез јудејски вероватно упућује на такву позицију, као и његово појављивање, Јн 7:49). Како фарисеји нису били јединствени, може се претпоставити да је Никодим припадао космополитској струји фарисејске странке, што је закључак на који нас упућује и чињеница да је његово име грчког, а не јеврејског порекла.

Оно што, међутим, лако промакне при читању ових уводних речи јесте наглашено представљање Никодима изразом беше човек…

Овакав начин представљања је необичан за уобичајени начин изражавања (подразумева се да је саговорник човек), као и специфичан начин изражавања који употребљава св.ап. Јован. Очекивало би се, наиме, да Јован пре представи Никодима као кнеза јудејског кога послаше фарисеји да (уп. Јн 1:19). Оваква изнимка од уобичајеног начин представљања учесника у уводу у један од најзначајнијих одељака списа није случајна. Еванђелиста необичном конструкцијом свесно привлачи пажњу читатеља, а употребљеним изразом он се надовезује на завршне стихове претходне целине свог еванђеља.

Наиме, разговору са Никодимом који је описа у првој половини Јн 3, претходи опис очишћења храма (Јн 2:13-25). Ове две, наизглед ничим повезане целине, суштински су повезане последњим стиховима другог и првим стиховима трећег поглавља у којима се учестало пованља управо реч човек:

„а кад беше у Јерусалиму о празнику Пасхе, многи вероваше и име његово, видећи знамења његова која чињаше. А сам Христос не повераваше себе њима, јер их је он знао све. И не требаше ко да му сведочи за човека јер сам знађаше шта је у човеку. А беше човек међу фарисејима по имену Никодим, кнез јудејски. Он дође ноћу Исусу и рече: Рави, знамо да си учитељ од Бога дошао јер нико не може творити ова знамења која ти твориш ако није Бог са њим.“ (Јн 2:23-3:2).

Основне теме ове целине су знамења (чудесна дела која Христос чини) која пробуђују веру у Њега, али веру која је тек први степен, зачетак оне вере ка којој треба да се стреми. Управo ту веру исповеда Никодим који, ако се сагледа у овом контексту, није представник само једне струје унутар фарисејског покрета, већ je представник, архетип човека који показује елементарну веру коју представља као врхунско знање покушавајући да суштинска питања заобиђе започињући богословску расправу.

Христос, као онај који знађаше шта беше у човеку (2:25) не дозвољава такав развој догађаја и уместо богословске расправе Он разговор усмерава у правцу суштинских, егзистенцијалних питања шокантном изјавом: „Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божјега“ (Јн 3:3). Идиом са којим се сусрећемо у овом изразу рођење одозгго  је веома тежак, али га је Никодим као добар познавалац старзаветног предања, али извесно и ванбиблијских традиција са краја прехришћанске и почетка хришћанске ере, морао разумети. Његов одговор како се може човек родити кад је стар? Еда ли може по други пут ући у утробу матере своје и родити се? (Јн 3:4), стога, није толико последица незарумевања Христовог исказа, колико покушај да избегну суштинске теме ка којима је разговор кренуо. Христос, међутим, не дозвољава такво скретање и својом новом изјавом не оставља места неразумевању: заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и духом, не може ући у Царство Божје (Јн 3:5).

Током историје тумачења овог текста у времену патристике ове Христове речи су се најчешће разумеле у контексту светотајинског говора о крштењу као неопходном услову за улазак у Царство. У новијим тумачењима се делом прави отклон од таквог разумевања из више разлога. Најпре, Никодим није могао да те речи разуме у контексту хришћанског крштења које је још увек било ствар будућности. Уместо тога, он као човек утемељен у старозаветном и уопште јудејском предању није могао да остане равнодушан на спомињање воде и духа, будући да је то за њега била несумњива асоцијација на прве стихове Светога писма у којима читамо У почетку створи Бог небо и земљу. А земља беше пуста и без обличја и дух Божији дизаше се над водама (Пост 1:1-2). Према оваквом схватању, Христос заправо као услов за улазак у Цасрство небеско поставља искуство нове твари и новог стварања (што је свакако једна од значајних тема Новог завета) изведе из пророчких (нпр. Јзк 36:25–27) и апокалиптичких надања (Јуб 1:23; ЗавЈуд 24:3; 1QS 3:6-9; 1QH 11:12-14).

Да ли су ова два интерпретативна модела (крштењско-светотајински) и егзегетско-аналитички неизоставно супротсваљења? Шта су Свете тајне Цркве, и међу њима најпре крштење, ако не ново стварање света и кроз њих пројављивање нове твари у постојећем свету?

Да ли смо то заборавили?

Да ли се и на нас могу применити Христове речи: Ти си учитељ Израиљев, а то ли не знаш? (Јн 3:11).

Јован Благојевић