Кроз своју сопствену прозирну ‘голоту’, дух може искусити бесконачно и тако бити лансиран у безгранични океан божанства.
Суштински мистицизам, ако желите.
Оно што овде пада на памет је „море божанственог без дна“ о коме говори Рујзбрук у Духовном браку, као и Ангелус Силесиус примећујући у свом Херувимском ходочаснику да се „у Богу ништа не зна; он је непоновљиво Јединство. Шта год да је у њему познато, не можемо бити ми.“
Међутим, код Максима (јасније него код Евагрија, кога он овде изгледа цитира) божанска суштина – или изливање њеног сјаја – налази се унутар личног присуства и посматра се у срцу спајања, заједнице.
Штавише, ако успемо да погледамо иза разлика у терминологији и наших сопствених претпоставки о томе шта се подразумева видећемо да западни „мистици суштине“ уче исто што је и Владимир Лоски показао позивајући се на Екарта у својој Негативној теологији и Познању Бога у Мајстеру Екарту.
„Када ум прими представе објеката, он природно копира сваки од њих. Када их духовно контемплира, оно поприма различите облике бића у складу са објектима своје контемплације. Када је у Богу, одбацује било који облик или форму.»
Свети Максим Исповедник, О доброчинству, ΙΙΙ, 97 (90, 1048)
Божија љубав према појединцу, када је прихвати, распаљује његово срце и његово тело.
Он се држи у присуству потпуно Другог у континуираном дијалогу.
Ово заједништво омогућава да га божански живот обузме.
И овде поново постоји не само симбол, већ и стварност узвишене опијености која га преноси преко свих граница, било скромности или смрти, у правцу неба.
„Опијање нас води у оно што бих могао назвати доменом неконтролисаног, доменом божанске моћи која руши све границе, руши све баријере и испуњава нас Светим Духом“
(цитат монаха Источне цркве, La Colombe et l’agneau, Chevetogne, (т979, стр. 61).
Сусрет и дељење заједно – сугеришу слику брака, двоје лудо заљубљених људи.
„Божја љубав је по својој природи топлина. Када некога упали без икаквих граница, урања душу у екстазу.
Зато срце онога ко је осетио не може да поднесе да га се лиши. Али он постепено доживљава чудну измену сразмерно љубави која улази у њега.
Ово су знаци те љубави: лице му се распламсава од радости и тело се пуни топлином. Страх и стид га напуштају као да је изашао ван себе … он је као лудак; страшна смрт је радост за њега … он више нема своју нормалну свест или свој природни вид.
Он више не зна шта ради.
Иако наставља да глуми, не осећа ништа, као да му је ум заустављен у контемплацији. Његова мисао је у сталном дијалогу са Другим.»
Свети Исак Нинивски, Аскетски трактати, 24 (стр. 104)
Свет је унутра за духовну особу.
Тако и анђели, који су истовремено и лично присуство и прозиран степен универзалног постојања, универзум музике и слављења око Господа.
Тако је и сама Тројица која долази да се настани у њему.
„Царство Божије је у вама“, рекао је Исус.
Више од субјективног испуњења отвара унутрашњу особу за најстварнију стварност.
„Очисти се и видећеш рај у себи.
У себи ћеш видети анђеле и њихову светлост и видећеш њиховог Господара са њима и у њима…
Духовна домовина човека чија је душа очишћена је унутра.
Сунце које тамо сија је светлост Тројице. Ваздух који удишу мисли које улазе јесте Дух Свети Утешитељ.
Са особом обитавају анђели.
Њихов живот, њихова радост, њихов повод за славље је Христос, светлост светлости Очеве.
Такав се сваки час радује у созерцању душе своје, и диви се лепоти која се јавља, сто пута светлијој од сјаја сунца…
То је Царство Божије скривено у нама, по речима Господа.»
Свети Исак Нинивски, Аскетски трактати, 43 (стр. 176-7)
Истинско знање је бити свестан свега у Богу.
То доноси такву срећу да се срце изједа у љубави и човек је спреман да умре за вољеног, односно за све и за сваког понаособ.
„Љубав је слађа од живота.
Још слађе, слађе од меда и саћа је свест о Богу одакле се рађа љубав.
Љубав лако прихвата најтежу смрт за оне које воли.
Љубав је дете знања…
Господе, испуни моје срце животом вечним.»
Свети Исак Нинивски, Аскетски трактати, 38 (стр.164)
Уживање Божије испуњава дух, али и тело.
Она продире и буди уобичајено несвесне дубине телесног постојања.
Између сна и будности, када се може прећи граница која раздваја свесно од несвесног, кад је тело унутар тела изложено, уживање обузима целу личност.
Ово је радост Царства.
Ово је радост вечне свадбене гозбе.
„Дешава се у одређеним тренуцима да задовољство и уживање преплаве цело тело.
А телесни језик не може ништа више да каже; до те мере су сада земаљски објекти постали само прах и пепео.
Почетни ужици, они из срца, испуњавају нас док смо будни.
Дух гори у часу молитве, у тренутку читања, у току честих медитација или дугих созерцања.
Али коначни ужици долазе до нас другачије, често током ноћи, на следећи начин: када смо између сна и будности, када спавамо а не спавамо и будни нисмо заиста будни.
Ове насладе захвате човека и цело тело пулсира.
Јасно је онда да ово није ништа друго до Царство Небеско.»
Свети Исак Нинивски, Аскетски трактати, 8 (стр. 39)
Сјај је понекад толики да човек мора да заплаче.
Ово је коначно испуњење Песме над песмама.
„Сто пута мешајући љубав и жар, овај монах би целивао крст… па би се вратио псалмодији. И мисли које су га распламсавале својом топлином тако су гореле у њему да би плакао, препуштајући се радости, када није могао да поднесе сјај тог пламена.»
Исак Нинивски аскетски трактати, 75 (стр. 294)
Ту су вапаји, али и понори тишине, урањања у океан светлости и тишине.
Личност није растворена.
Чежња поново напада; нежност је још једном уграђена у личност.
„Није лако знати како и у чему умиљење и духовна нежност обузимају душу.
Често се кроз неизрециву радост и интензивну чежњу открива њено присуство.
Толико да радост постаје неподношљива самим својим интензитетом и избија у крике који проносе вести о вашој опијености до суседне келије.
Понекад се, напротив, цела душа спушта и лежи скривена у понорима тишине.
Изненадност светлости је заглупљује и одузима јој говор.
Сва њена чула остају повучена у своје најдубље дубине или потпуно суспендована.
И неразговетним стењањем говори Богу о својој жељи.
Понекад је, коначно, толико натечена од тужне нежности да јој само сузе могу дати утеху.»
Свети Јован Касијан, Дискусије, ΙX, 27 (54, стр. 63)
Бог се осећа „осећањем срца“.
Други, сажетије, овде говоре о „осећају Бога“.
Парадокс је за умове који су формирали грчки језик и грчку мисао да повезују божанско са осећањем.
Читава филозофска традиција је, у ствари, могла да сматра само ум, интелект, моћ расуђивања на било који начин сличним божанском.
Чињеница да је реч о „осећању“ или о увођењу у игру срца, где су окупљене све способности и сва чула, доказује да је то преображење, метаморфоза целе личности, тела и душе, божанским енергијама.
Дијадох говори прецизније о овом органском јединству када напомиње да „осећај срца“ постаје „осећај костију“ – костију, оног дела људског бића који је најтврђи, најживљи, концентрација минерала живота и његов извор (позната је веза између коштане сржи и крви).
Када божански огањ стигне до овог живог камена, он га претвара у драги камен, интегрише га у темеље небеског Јерусалима, који су сазидани од таквог драгог камења.
На овај начин се формира прослављено тело.
„Онај ко познаје Бога осећањем срца, њему је познат: у мери у којој је, у ствари, човек примио Божију љубав у скровишта душе, тај постаје пријатељ Божији.
Стога такав од тада живи са горућом жељом за просветљењем знања све док не постане препознатљива у самом осећају у костима.
Човек више не познаје себе, већ је у потпуности преображен Божијом љубављу…
Без предаха од сада срце пламти огњем љубави, сједињено са Богом неодољивом чежњом, јер је човек једном заувек однет, удаљен од сопства божанском љубављу.»
Дијадох из Фотике, Гностичка поглавља, 14 (5, стр. 91)
Тело ропства и смрти, везано за ‘дух тежине’, растворено је у водама крштења, у водама стварања и сада се рађа славно тело, не само симболично, већ и стварно.
Или, ако желите, семе крштења сада доноси своје плодове.
Отуда ови моћни и значајни изрази: „Растворен сам“, „удови му се топе“.
„Ученик авве Силвана, Захарија, уђе и нађе га у екстази са рукама испруженим до неба.
Затворивши врата, изашао је.
Вратио се у шести и девети час и нашао га у истом стању.
У десети час је покуцао, ушао и нашао га у себи, у миру.
Па му рече: „Како си данас, оче?’
Силуан је одговорио: „Однесен сам на небо и видео сам славу Божију.
И остао сам тамо до сада.
А сада сам се распао.»
Изреке пустињских отаца, Силуан 3 (стр. 65, 409)
„Другачије стање нас обузима када идемо напред стазом живота… и са висине нам је дата милост да искусимо сласт свести о Духу.
Добијамо сигурност да Бог бди над нама… и пуни смо дивљења духовној природи предмета…
Тада у нас улази сладост Божија и огањ његове љубави…
Ова сила осећа се када се сва бића створеног света, сви предмети које срећемо, посматрају са контемплативном пажњом…
Као резултат ове брижљиве пажње ми од тада достижемо Божју љубав и опијени смо њом као вином.
Наши се удови топе.
Наш дух је изван себе.
И наше се срце заноси Богом.»
Свети Исак Нинивски, Аскетски трактати, 40 (стр. 169)
То је искуство које се непрестано потврђује и обнавља, светлости или боље речено ватре.
Срце је лонац у ком божански огањ поново ствара личност.
И постоје бројна сведочанства која показују свете преображене као што се Христос преобразио на Тавору; зраци божанске светлости продрли су у само њихово тело.
И управо учешћем у самом његовом телу кроз тајне Цркве у нама се буди прослављено тело.
„У келију аве Арсенија дошао је брат.
Напола је отворио врата и видео Аву као да је сав у пламену.»
Изреке пустињских отаца, Арсеније, 27 (стр. 65, 96)
„Аскеза… је потпуно запаљивање кладе.“
Изреке оних који старе у аскези, 32 (1 стр. 407)
„Онај ко пажљиво посматра срце брзо ће видети како срце по својој сопственој природи емитује светлост.
Као што се угаљ запали или као што огањ пали свећу, тако Бог запаљује наше срце док у контемплацији гледа на Онога који пребива у нашем срцу.”
Исихије из Батоса о бдењу, 104 (Филокалија Ι, 157)
„Петар и синови грома видели су Лепоту на гори, Лепоту која је сијала јаче од сјаја сунца.
Тако су били оцењени достојним да својим очима виде залог Његовог доласка у слави.»
Βасил ο Кесарејски, Беседа на псалм 45, 5 (стр. 29, 400)
«Данас божанска светлост у својој безграничној дифузији сија за апостоле на гори Тавор…
Божанска светлост зрачи из земаљског тела.
Слава Божија исијава из смртног тела…
Господ је победник и омогућава телу да учествује у сопственој светлости и сопственој слави.»
Јована Дамаскина Беседа о Преображењу Господњем (ПГ 96,545,548)
О АУТОРУ: Оливије-Морис Клемен је рођен 17. новембра 1921. у агностичкој породици из Севена. Поверовао је у Исуса Христа са тридесет година, након дугог трагања у атеизму и азијским духовностима. Он је, читајући хришћанске филозофе Николаја Берђајева и Владимира Лоског (чији ће постати ученик и пријатељ), открио размишљање отаца древне, неподељене Цркве и примио је крштење у Православној Цркви, у оквиру Францускофонске епархија Московске патријаршије у Паризу.
Своје детињство, духовна лутања и обраћење описао је у својој аутобиографији Друго сунце. Као професор историје, дуго је предавао на лицеју Луј-ле-Гран у Паризу. Као професор Православног богословског института Светог Сергија постао је један од најцењенијих сведока Православља, као и један од најплоднијих.
Био је оснивач Православне заједнице у Западној Европи и аутор тридесетак књига о животу, мисли и историји Православне Цркве и њеноом сусрету са другим хришћанима, нехришћанским религијама и савремености. Био је одговоран за теолошки часопис Контакти и постао је Doctor honoris causa на Институту за теологију у Букурешту и на Католичком универзитету у Лувену. У оквиру своје наставне делатности, Оливије Клеман се посебно бавио животом и сведочењем Православне Цркве у Француској. Међу савременим православним теолозима он је највише пажње посвећивао питањима савремености; на које је настојао да одговори кроз моћну и поетску рефлексију, укорењену у предању Цркве као стваралачку и обнављајућу. Преминуо је 15. јануара 2009. године.
ИЗВОР: http://www.myriobiblos.gr/texts/english/clement_5.html
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 06.11.2022.
