Лабудови су слетели синоћ на језеро
међу јата белих локвања,
месец се спустио ниско на гране бора,
учинило ми се да сањам.
Играле су се по води белоушке,
извиривале су чапље из шевара,
прегледали су туђе празне вршке
водени пацови дуге њушке,
чинило ми се да сањам,
да је све опсена и превара.
Запловио је језером стари чамац
по води је остављао звездани траг,
кривудао је вешто ко лукав мамац
ко да њим крмани невидљив враг.
Сребрни једнорог небом је прошао
небески свод се звездама осуо,
а поноћни час кад је дошао
месец је сребрни прах просуо
по језеру из своје вреће,
пробудио је сво локвањ – цвеће.
Зашумео је шаш и сува трска,
дивље руже папрат и звончића ниске,
ветар је пробудио свице,
нечујно су поред лабудова слетеле
црне морке и беле лиске
шапућући како олуја се спрема.
Језеро је шумело своју песму,
успаванку за неког свог драгог,
неког кога одавно нема…
