Погаси светиљке на трему
мали мој пријатељу свитче,
не чекамо више никог.
Гледај,
по тамном модром небу
звездана ливада ниче.
Поноћ се полако ближи,
споро теку минути,
сат са црквеног торња све види,
све памти, а мудро ћути…
Закључај врата свитче,
ти и ја смо сада сами,
не знаш ко ноћу куд иде,
ни шта се све крије у тами…
Прекрстићу те мали свитче,
време је да се снева,
ослушни, киша капље
и песму своју пева…
Волим што си ти сад са мном,
одувек драг си ми био,
нисам ни знала свитче
да си се под огњиштем крио…
Не гледај кроз прозор свитче
то само киша пада,
сијају звезде на небу
и светлости овог града.
Не ослушкуј кораке свитче
у овој звезданој ноћи,
закључана је капија стара,
нико нам не може доћи.
Док поноћ црна крила
над нашим градом шири,
улична светиљка под липом
поспано трепће и жмири…
Спавај спокојно свитче
ноћас на моме длану,
пробудиће нас ујутро сунце,
радујмо се новом дану.
Склопи очице свитче,
поклопише се казаљке сата,
не чекамо више никог-
сам је затворио сва врата.
