Стави јабуку у прозор црвену, слатку, невелику и поред ње чашицу воде и старе ракије љуте, комадић хлеба и сол. И кандило на сто под слику крај вазе где спавају мирно синоћ убране далије жуте.
Затвори прозор, завесу немој сасвим навући, мрак ће бити ноћас сам у пустој мојој соби, месец ће ми кроз тмину осветлети пут кући, месец што сребрном замком сву ноћ свице по шуми роби. Упали светиљку на трему, нека је нека гори кроз пусту хладну ноћ у покрову од сирове свиле, светлошћу ће својом разгонити поноћне силе и угасиће се сама пред зору кад јутро проговори.
Закључај врата, изнутра резом их ти забрави и мачка нека нашег нек спава у твојој соби, дај комад хлеба псу, ни њега не заборави, тог чувара нашег и месец луталица се плаши, месец што сребрном замком свице по шуми лови, месец што сребрним чезама по своду кочијаши…
И полако се помоли Марији, божијој мајци њој што ми је била од свих највише драга и ја се за тебе молим, да наставиш да живиш у некој још лепшој бајци, да душмани беже од тебе без гласа и без трага, сад кад мене нема, када ти могу доћи само понеке ноћи, само до кућног прага…
