Срп је ковао ковач и ватри је било време да се смири. Ноћ је јулска крилима својим покрила цео крај. Мачак се крај ватре греје, зеленим очима жмири, од црнога ковача му се чини да је огњени змај.
У поход су кренуле сове, сенке се скупиле под брестом, ћук ћути врх црног бора, пун месец у аздији од сувог злата над њим бди, засео спокојан на свој небески престо, црн пулин се враћа из луга, шапом затвара врата.
Кукувија на старом гробљу за неким жалостиво кука, мирис јасмина и ружа лахор около шири, ласица у складу вреба над улазом у јазбину смука, око лампе на трему лебде бели лептири…
Ватра се полако гаси, потамнело је ковано гвожђе, ћути ковач и мачка по жутим леђима глади, касно је, сутра ће наставити, не види даље да ради… Пита се како то живот као дан олако прође..
Пуцкета весело ватра, он слуша мачкову пређу, заспала бубамара између белих му шапа, ноћ је покрила долину, прекрила златну међу где на хоризонту сутон се са тамом стапа.
Пулин је лагао на праг старога амбара. Међу грањем јасмина, славуј млади пева, ћук из далеке шуме песмом му одговара, ливада у мраку ћути, поспала су гнезда шева…
