Полако капље смола са младог белог бора,
лептир лебди около и тражи свој рођени дом,
посекли су синоћ трешњу говори му шарен дуд,
сунча се црни мачак на банку нашег прозора
и лапће воду шаров у једну ногу хром,
ујео га пролетос лисац, тежак је његов удес худ.
Вилини коњици драги лебде над извором,
на сунцу им се сјаје провидна свилена крилца,
цврчак се скрио под дињу у њену зелену врежу,
шева весело пева над процветалом гором.
Паук је од свог двора до дуда исткао мрежу
да преко ноћи покраде личинке дудовог свилца…
У хладу црне стрехе док спава им уморна мати
на храстовој кровној греди, скриле се совице смеле
и на сокак опустео гледе.
Сунце се ко велик дукат на плавом небу злати,
далеки јастреб караван белих облака прати
и оне би за њима радо полетеле
но не смеју, црни мачак што на банку спокојно преде
чим крену, матер ће њихову звати…
