Никола има очи тамне као ноћ, црне,
у њима светлуцају мени далеке звезде,
у њима се дивље гугутке по луговима гнезде…
Такве очи имају само срне…
Никола има осмех плах и тежак
налик на хладни октобарски ветар
што погледом крунице јесењих ружа реже,
пред очима тим свици светиљке своје гасе,
а лептири и мали цврчци се сакривају у честар
међу купина шумских црних дивље вреже…
Никола има поглед којим заледи тренутак
као кнез Мраз у јеку најјаче зиме
и речи своје штедро и опрезно пред нама сипа
као време по обали кад ређа облутак по облутак,
као на мокре маслачке кад пада златни прах са липа…
И ко зна зашто, никако да ми запамти име…
