Седела је поред прозора Ана склопљених руку скупљених у крило, на прозорско окно је одложила књигу, нешто јој се причинило… Снег је вејао, пахуље беле, меке ко перје гугутака покривале су споро смрзнуто тле. Наспрам титравог пламена свеће читала је приче из Библије, кад је зачула бат корака, а никог не беше поред ње.
Оба су сина крај свога оца спавали мирним спокојним сном. кроз таму вечери лутао је ветар играјућ се свеће пламеном.
Паук у углу старога двора мирно је своју мрежицу плео,
мачак на клупи поред огњишта своју је песму гласно прео.
Цео је дворац био уснио у тај касни предпоноћни час,
спавала је цела њихова долина, шуме и брда и цели Рас.
Зачас јој мисао од сете тужна одлута лако у родни крај
каменој кући где живеше ко дете, у стари мирни јасиков гај.
Тамо су уснули и отац и мајка и браћа су лако подлегли сну
што ли је то да не може заспат ове ноћи помело њу?
Поглед јој кану на стару књигу, на њене беле расклопљене стране
и сети се Ана прекрасне приче мало пре прочитане:
Како је Гаврило анђео бели, дошао код Захарија и Јелисавете
да им донесе дивне гласе, да ће добити жељено дете.
Нека јој се слутња у души роди топла и тамна, позната, нежна
гледајућ у једну звезду далеку, сјајну,
да су јој она и ова ноћ снежна и тај неко невидљив
донели једну велику тајну…
Мало је перо на руку јој пало, са руке насред странице се спусти па се ту и задржало. И даље је снег вејао кроз мрак густи… Распламсао се наједном пламен у свеће, па се винуо у висине, никао је пламен и самом срцу, пламен велике будуће среће због тебе драги наслућен сине…
