Ћук пева, кроз хладан сумрак
ветар плови буковом шумом…
На великој стени над реком стоји козорог
огрнут плаштом таме, ко какав прастари бог
бди непокретан у месечевој сјени…
Посматра ко шета лугом, ко иде тамним друмом…
Блешти смарагдном бојом ко посут ситним бисерјем
на хумци младог лугара одбачен змијски свлак
у шареној шимској стељи међ лишћем и иверјем.
Kрст је појела земља, шафран свуд процвао,
липа је стара знак, да је он на смрт рањен
крај њеног стабла пао, сном смртним ту заспао…
Нашао га пас у зору…
Прича се да први пут то вече
није га повео у гору…
Тихо шумори трава,
у гнезду под мајчиним крилом
птиче спокојно спава,
док Месец по скромном стећку милост свог срца сипа,
полако, круни се, полако, златни прах са старих липа…
