Однело те време тешких речи и још тежих одлука и донело ти рану на лицу купаном сузом.
Однела ми те проклета река која ми те донела,
у моменту нестајања родила си се нова,
несвесна,
неспутана,
горда,
несрећна, а своја…не моја.
Однели ми те таласи и небо и зиме и лета и кише и снегови и туге и осмеси и речи отровне, а речи моје и речи твоје и речи оних који не маре…
Однело ми те невреме времена прошлог које никд неће дотаћи обалу моје садашњости,
украло те,
лагало те…
Однело ми те, проклето, сто пута проклето, то живо и неживо, повампирено у смрти својој и смрти мојој…
Однело ми те доба првих грешака,
првих кајања без права на опроштај,
без музике за испраћај, а са спремним флором на реверу старе јакне.
Однело ми те и вратити те неће…не мени…не тебе, крви моја…касно је за друго пролеће после година зиме…
Однело ми те, а да никада и ниси била моја,
само ехо мене у времену у које сам семе бацила…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име