Нанизала сам своје среће на ланац од месечине.
Носим га око срца и кријем га од урокљивих очију.
Моје су среће драгоцене,
јер су ретке,
јер су кратке,
појаве се изненада и нестану у првој сузи радосници.
Мој елемент је ваздух,
мојe је тело облак,
моја је жеља тишина,
чистота ноћи без баукова и јутара без облака.
Бело је моја боја,
дуга је моје око.
Злато ми је у прстима, а камен ми је судбина.
Kо још сања о срећи у сивилу времена без мелодија?
Моја је слобода!
Слободом сам пјунула лажне осмехе,
Слободно сам погледала у рупу садашњице и видела звезде сурашњице.
Летим по том мраку,
носим светло у грудима,
видим бол и чујем крике преварених,
бивших,
демонских,
анђеоских,
деце сунца…
летим и сузама капљем на тепих од сувог лишћа…
летим и срце дајем за љубав…
летим и умирем хиљаду пута у минути,
а рађам се поново…
И знам…
И ћутим…
Олга Томовић
