Kо си ти…?
Kо си ти, светлости небеска, ко си ти, снаго лавовска и срећо неземаљска?
Kо си ти, врлино, лепото, цвете, корену свега доброг?
Kо си ти, песмо, химно, хармонијо ренесансног реализма и фуго барокних оргуља?
Kо си ти, храму, богомољо, здању, олтару на ком се приносе жртве у твоју част са осмехом и са сузама и никад и увек?
Kо си ти, туго, очају, ноћи без месеца, мртва звездо угашених космоса и престанка времена?
Kо си ти, копље, мачу, ножу, стрело златна, невидљива, што убодеш и покосиш без бола, а болно?
Kо си ти, даху, зноју, додиру, семе живота што сејеш телом, али душом?
Kо си ти, прошлости, садашњости, будућности, судбино једина извесна, а неизвесна, срамна, узвишена, оплакана, опевана, дочекана, неостварена, трену, а вечности?
Kо си ти, ако ниси љубав?
