Љубавно искуство даје нам на муњевит начин могућност да, барем за тренутак, назремо нераскидиво јединство супротности. То јединство је биће. Сам Хајдегер каже да је радост због присуства вољеног бића један од путева који воде откровењу нас самих. Мада ту своју тврдњу није разрадио, она је значајна зато што је немачки филозоф потврдио оно што сви знамо и неслућујемо: љубав, људско кретање, љубав је „ходање у сусрет“. У очекивању, читаво наше биће се нагиње напред. То је жеља, једно пружање преманечем што још није присутно и могућност до које може и да не дође: појављивање жене. Чекање нас држи у неизвесности, ван себе смо, напети. Само пре минут били смо у нашем свету и с таквом природношћу и лакоћом смо се кретали међу стварима и бићима да нисмо ни примећивали њихову удаљеност. Сада, како расту нестрпљење и жеља, тако се удаљава и пејзаж, зид и ствари преко пута се повлаче и увлаче сами у себе, сат иде спорије. Све је почело да живи неким посебним, недокучивим животом. Свет се отуђује. Већ смо сами. Само чекање претвара се у очајање, јер је наду у присуство заменила извесност усамљености. Неће доћи. Неће бити никог. Нема никог. И ја сам нико. Ништавило се пред нама раскриљује. И у тренутку се дешава неочекивано, оно што више нисмо очекивали. Задовољство које осетимо при појави вољене особе је као замирање душе: тло нам измиче испод ногу, недостају нам речи, радост нам прекида дисање. Све застаје на половини скока у празно. Недокучиви, неразумљиви свет који се не може именовати, тешко се сваљује сам на себе, изненада се пропиње, подиже и полеће у сусрет присуству. Намагнетисан је паром очију, застао у некој тајанственој равнотежи. Све је било изгубило смисао и били смо на ивици амбиса сировог постојања. Сада је све светло и добија значење. Присуство избавља биће. Или, боље рећи, отрже га из хаоса у који је тонуло, поново га ствара. Биће се рађа ни из чега. Али довољно ће бити да ме не погледаш па да све поново пропадне и ја потонем у хаос. Напетост, ходање над понором, ходање по оштрици сабље. Ти си овде, преда мном, шифра света, шифра мене самог, шифра бића.
О. Паз, Лук и лира, у преводу Радоја Татића, «Просвета», Београд, 1990, стр. 154–155.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
santamarijadellasalute.blogspot.com
