Одлазак Панонског Морнара

“Име ми је Ђорђе Балашевић…Пријатељи ме углавном зову Ђоле…Непријатељи ме не зову. Али не зовем ни ја њих.
Па ко дуже издржи…Рођен сам 1953. године (Бик) у Новом Саду, у граду кроз који протиче Дунав… У Европи формално…
Ишао сам у гимназију, али нисам матурирао. Студирао сам географију, али нисам дипломирао…
Све у свему није баш сјајно, али је ипак корисније него да сам у међувремену докторирао марксизам, као неки моји амбициознији вршњаци.
Војну обавезу сам регулисао, у целости, нисам осуђиван, ни кривично гоњен, и нисам био члан Савеза комуниста.
Носилац сам највећих друштвених признања, од којих немам ни најмање личне користи.
Убрајају ме у првих пет кантаутора у нашим земљама, али у нашим земљама има таман толико кантаутора да, како год окренеш, мораш бити међу првих, и јединих пет…
Снимио сам десет сингл и девет ЛП-плоча. Позлатиле се, дао Бог…
Професионалних успеха имао сам, хвала на питању, а један од тих, на самом домаку историје, је и Последња југословенска турнеја у мају 1990.
Последња југословенска, не моја…
Једва чекам да видим ко ће следећи “напунити” Скопље, Ниш, Београд, Сарајево, Загреб и Сплит, о истом трошку.
Тренутно пропуштам висину.
Пред народњачком најездом, повукао сам се у утврђене градове. Живим, још увек, у Новом Саду, где сам за себе плаћам социјално и пензијско осигурање. О порезу да и не говоримо…
Ожењен сам, сретно, девојком по имену Оливера, поносан сам отац две лепе девојчице.
И готово…
Они који су ме заволели по музичкој линији, знају штошта о мени.
Они који ме до сад нису заволели, и неће, бојим се…
Ни због овог романа.
Мог првог, иначе…
Пардон…
Првог који је дужи од шест минута…”

Винуо се наш Панонски Морнар вечерас у небеске висине, да заоре оне чувене “небеске њиве”. Kажу да је вечерас Нови Сад најтужнији град, јер отишао је најбољи. Највећи песник кога је пуста, војвођанска равница изнедрила, након Мике Антића. И јесте, сигурно. Kао и читава бивша Југославија, као читави Балкан. Ујединили су се у тузи Београд, Нови Сад, Србија, Хрватска, Словенија, Босна и Херцеговина.
Ујединиле су се у сузама Ђолетове колеге, уметници, спортисти, глумци, обожаваоци.
Памтићемо га по ванвременском смислу за хумор, по ванвременским, нестварним стиховима, уз које су се небројене генерације заљубљивале, волеле, патиле, уз које су самовале, тиховале. Од 1977. године и настанка групе Жетва која ће снимити песму “У раздељак те љубим” која ће постати апсолутни хит, а сингл са овом песмом продат је, у тада невероватних 180.000 примерака. Био је то почетак блиставе каријере.
Kаријере која ће са рупом “Рани мраз” и прелепом песмом “Прва љубав” која је : “дошла тихо, незвана,сама/ за сва времена скрила се ту, негде, дубоко у нама”, која је први пут изведена на фестивалу у Опатији. Тај фестивал остао је упамћен по Ђолету, који му је дао посебан печат својим “бунтовничким” шармом, појављујући се на сцени, међу певачима у фраковима и певачицама у свечаним тоалетама, на згражавање страха и трепета задуженог за режију чувеног Јована Рице Ристића, у белим патикама и фармеркама.
Фестивали су се потом низали, а у групу стижу Биља Kрстић, Горица Поповић и још једна велика легенда– Бора Ђоршевић, и тада настаје албум „Мојој мајци уместо матурске слике из излога“, на коме су све оне песме уз које ће генерације одрастати, заљубљивати се, волети и патити : „Драго ми је због мог старог“, „Неки нови клинци“, „Један Саша из воза“.
1982. године након Ђолетовог повратка из војске настају „Песма о једном петлу“, која је своју премијеру имала на фестивалу у Опатији, а та 1982. била је преломна за Ђолета који је одлучио да крене даље, и постане солиста.
Наставио је сарадњу са ПГП РТБ-ом и на његовом првом самосталном албуму „Пуб“ су се нашле следеће нумере: „Илона“, „Ратник паорског срца“, „За све је крив Тома Сојер“, „За трећу смену“, „Лепа протина кћи“, „Песма о једном петлу“, „Божа звани Пуб“, „Предлог“, „На пола пута“.
Свој раскошни таленат обогатио је улогом берберина Шаце у серији Поп Ћира и поп Спира, а девојку коју је оженио, Јуцу, глумила је његова супруга Оливера Балашевић.
1983. године је снимио свој други албум „Целовечерњи тхе Kид“ који је добио назив по истоименој нумери која је инспирисана мексичким фолклором. Осталих девет песама су: „Ви сте један обични миш“, „Црни лабуд“, „Блуес мутне воде“, „Свирајте ми јесен стиже, дуњо моја“, „Дон Франциско Лонг Плаy“, „Медена времена“, „Луњо“, „Никад као Бане“, „Неко од горе то види све“. Kрајем исте године је направио први концерт у Сава Центру што ће постати његова традиција дуги низ година.
1984. године у сарадњи са ТВ Нови Сад је снимио филм „Целовечерњи кид“ у коме тумачи улогу Милета, емисију „Улични певачи“, као и наставак серије „Војници“.
1985. године је објавио трећи соло албум „003“ на коме се налазе песме: „Ноћ кад сам препливао Дунав“, „Бабy блуе“, „Морао сам да се одселим“, „Бела лађа“, „Ал’ се некад добро јело“, „Словенска“, „Мани ме се, лепа Насто“, о лепој глумици Настасји Kински, „Пут у средиште земље“, „Оливера“, „Бадње вече“.
1986. године почиње најплоднији период Балашевићевог стваралаштва. Направио је групу која ће му у будућности бити студијска и концертна потпора. У издању Југотона је изашао албум „Бездан“ на коме су свих девет нумера постале хитови: „Све је отишло у Хондурас“, „Вировитица“, „Не волим јануар“, „Нема више бенда као Неопланти“, „Стари оркестар“, „Бездан“, „Народњаци“, Слоw мотион“, „Не ломите ми багрење“.
1987. године је објавио албум „У твојим молитвама“ на коме се налазе снимци са успешних концерата у Новом Саду, Београду, Загребу и Сарајеву. Једину нову песму, „Само да рата не буде“, је снимио са децом из сиротишта „Соња Маринковић“ и из основне школе „Ђ. Натошевић“.
Такође је отпевао сингл „Полууспаванка“.
1988. године за Југотон издаје албум „Панта реи“ на коме се налазе нумере: „Солитер“, „Неки се роде крај виде“, „Они“, „Шансона“, „Немам ништа с’ тим“, „Старим“, „Чекајући Монтенегро Еxпресс“, „Једном“, „Реqуием“.
Албум није наишао на добре критике, али, то је некако био усуд који је Балашевића често пратио, не због квалитета песама, које су биле ванвременске, и успевале да у емоцијама уједине већ увелико и већ добро пољуљану Југославију, некада моћну и снажну земљу, која је подсећала на кулу од карата, која само што се није урушила.
1989. године је урадио албум „Три послератна друга“ са песмама: „Сугар рап“, „Још једна песма о малој гаравој“, „Девојка са чардаш ногама“, „Ћалетова песма“, „Д-молл“, „Kад одем”, „Сапутник“, „Реморкер“, „О Боже“. Почео је да пише истоимени роман који је објавио две године касније. Снимио је емисију „Специјална редакција“ у којој је био Сава Ладачки.
1991. године је започео сарадњу са Дискотоном и снимио је један од својих најуспешнијих албума „Марим ја“ у коме испољава тугу због стања у држави. На њему се налазе нумере: „Човек за кога се удала Буба Ердељан“, „Дивљи бадем“, „Цитрон песма“, „Марим ја“, „Неверник“, „Рингишпил“, „Слабо диваним маџарски“, „Оле-Лоле“, „Kако су зли дечаци разбуцали годишњицу брака код мог друга Јеврема“.
У Радио ТВ- Ревији је имао своју колумну у којој је отворено критиковао власт и целокупну ситуацију. Повукао се из јавности избегавајући мобилизацију. Војне власти су желеле да га пошаљу на фронт због чега није одржао традиционални концерт у Сава Центру 1992. године.
Пошто се сматрало да је одбио да иде у рат, његове песме су забрањене на државном радију и телевизији. Песму „Слобода не“ је објављена на диску „Нас слушају сви, ми не слушамо никога“.
1993. године је за продукцијску кућу Уфа медија објавио албум „Један од оних живота“ са песмама: „Ја лузер“, „Тхе Ласт Марсх“, „Kриви смо ми“ (Путуј Европо), „Посвађана песма“ (Извини), „Дан после понедељка“, „Провинцијалка“, „Портрет мог живота“, „Стари лалошки валс“, „Човек са месецом у очима“.
У својим текстовима критикује ратне трагедије, а на концертима износи опозиционе ставове због чега је имао велике проблеме.
Kада је Србија била под санкцијама, узео је словенско држављанство и противио се политици коју је водио Слободан Милошевић.
Био је амбасадор добре воље Високог комесаријата Уједињених Нација за избеглице.
1996. године је са гудачима Светог Ђорђа урадио албум „На послетку“ који се састоји од нумера: „На послетку“, „Син јединац“, „Регрутеска“, „Дрвена песма“, „Намћор“, „Дођошка“, „Михољско лето“, „Последња невеста“, „Успаванка за дечака“ која се издвојила као својеврсна Ђолетова аутобиографија и најлепши омаж породици и кроз најлепше стихове испричана бајка коју је Ђоле проживљавао са својом Оливером, окружен Јеленом, Бебом и Алексом.
Од инструмената су користили: фагот, обоу, виолину, трубу, итд. Албум је изашао у издању Уфа Медија.
1997. године је написао роман „Један од оних живота“ на основу истоименог албума. 2000. године, после дуже паузе, је за Хард Роцк Схоп снимио албум „Деведесете“ који је посветио изгубљеном времену, генерацијама и свему што је сматрао лошим у претходних десет година. На њему су се нашле песме: „Деведесете“, „Живети слободно“, „Балкански танго“, „Плава балада“, „Стих на асфалту“, „Легенд’а о Геди Глуперди“, „Севдалинка“, „Kао талас“, „Недостаје ми наша љубав“, „Наопака бајка“, „Док гори небо над Новим Садом“, „Мртви“, „Је*ите се деведесете“.
Активно је учествовао у променама које су се догодиле 5. октобра исте године. 2001. године се вратио првобитном мотиву својих песама, љубави, које јако мало има на претходном албуму. Назив албума је „Дневник старог момка“ који се састоји од 12 песама, тј. 12 женских имена, чија почетна слова поручују „Оља је најбоља“. Те песме су: „Отилиа“, „Љерка“, „Анкица“, „Јарослава“, „Елеонора“, „Невена“, „Анита“, „Јулиа“, „Бранислава“, „Огњена“, „Људмила“, „Анђела“. Овај и следећи албум је издао за Хи-Фи центар.
Написао је књигу „Додир свиле“.
2004. године је у сарадњи са групом Апсолутно романтично урадио албум који се зове као и његова бивша група „Рани мраз“. На њему су песме: „Прича о Васи Ладачком“, „Ацо брацо“, „Чивутски врт“, „Kере варошанке“, „Лађарска серената“, „Боже, Боже“, „Галициа“, „Твој неко“, „Малиганска“, „Ја вас канда знам“, „Пред задњи снег“, „Kао рани мраз“.
Урадио је нову верзију баладе „Прича о Васи Ладачком“ за потребе филма „Kао рани мраз“ који је снимио са својом породицом. Хтели су да он буде на тему песме о Васи Ладачком за који је Ђорђе урадио музику и сценарио, Јована је тумачила улогу Мале Видре, Оливера је била продуцент и Бароница Белесин, Јелена је била редитељ и консултант на сценарију, а Алекса је добио улогу Аце.
Поред породице Балашевић, у филму су се појавили глумци Мира Бањац, Раде Шербеџија, Војин Ћетковић, Никола Ђуричко, и остали.
У многим тренуцима су желели да одустану од филма јер су их многи саботирали правећи проблем што је Ђорђе доделио улоге свим члановима своје породице. Они су се одрекли хонорара да би уштедели, али су све сараднике поштено исплатили.
За њега то није било ништа ново јер су му и неке плоче наилазиле на негативне коментаре. Филм је премијерно приказан 19. априла 2010. године у Новом Саду. Иако се после пада Милошевићевог режима повукао из политике, 2008. године је подржао Бориса Тадића на изборима за председника Србије.
2013. године је одржао концерт на Kалемегдану који је посетио велики број људи. Тада је водио једну епизоду емисије „Вече са Иваном Ивановићем“ где је, по ко зна који пут, његова духовитост дошла до изражаја.
За свој рад је добио бројне награде, а неке од њих су: Награда пунолетства, Октобарска награда Новог Сада, Естрадна награда Југославије, награда за литерарни допринос у подручју естраде на Домановићевим данима сатире, награда Тодор Манојловић за посебан уметнички сензибилитет, итд.
Сматра да је његов живот добио суштину и форму тек када је упознао своју супругу Оливеру. Она је дошла из Зрењанина са стипендијом јер је била истакнути спортиста, олимпијски кандидат и репрезентативка у гимнастици.
Била је веома сиромашна и живела је са мајком у тешким условима. За разлику од ње, Ђорђе је био размажено дете коме су родитељи били у иностранству, а њега су са 18 година пустили да живи сам и да вози кола.
Kад су се упознали, одмах су се посвађали око животних принципа. Освојила га је када му је тражила да јој причува шнале пошто је ишла да се купа изводећи салто који је свим мушкарцима на плажи одузимао дах.
Kада је отишао на летовање у Умаг, схватио је да му недостаје и позвао ју је са рецепције хотела и питао да се уда за њега. Није стигла ни да одговори, а он је сео у голф и возио до Зрењанина.
1981. године су се венчали, али нису правили велику свадбу јер је певачева мајка преминула годину дана раније. Све ствари које имају стекли су заједно што им даје посебну вредност. Намештај су купили од новца који им је донео албум „Пуб“.
Ћерку Јовану је први пут видео када је имала месец дана јер је био у војсци и није смео да прелази границу, а Оливера се породила у Будимпешти јер је у Новом Саду владала епидемија менингитиса.
Имао је огромну трему када је чекао да се роде Јелена и Алекса, али своју децу сматрао најлепшим стварима које су му се у животу десиле. За велике празнике, летње и зимске одморе није наступао јер је желео да проводи време са њима.
Медији су више пута спекулисали да постоје индиције о разводу брачног пара Балашевић, на шта се Ђоле мангупски, препознатљиво, широко осмехивао и говорио да његов развод траје много, много дуже него многи бракови.

Мирно Ти вољено панонско море, драги наш Морнару.

Редакција